Proto Tip: U svetu i vremenu u kome živimo nema kukanja, mi pravimo naše mikrosvetove

Obavijen melanholičnim i melodičnim notama, album plovi iz šugejza u zvučni vratolom, prelivajući se iz snoviđajnog u gotovo eksperimentalne i nojzične muzičke narative, uz fuziju sa naizgled nespojivim – duvačkim instrumentima u određenim pesmama.

„S ivice sanjanja“ predstavlja emotivno brilijantni iskaz savremenog pesništva, uz „filmski“ saundtrak za poeziju Nikole Čučkovića.

Muzički i likovno, „S ivice sanjanja“ okupio je neke od najsubverzivnijih umetnika savremene scene: Boris Vlastelica i Ana-Marija Cupin iz Repetitora gostovali su na pesmi Svet se menja, Dunja Mijačić iz Sitzpinkera na pesmama Duša u šaci, Izjutra, Katarina Popović iz Vrooma na Sve što boli proći će, Lola Miković iz Klotljudi na pesmama Krećem se, Izjutra, Damask, Matej Rusmir na pesmama Kako ovde, Damask, Miloš Stefanović na pesmama Sve što boli, Damask… A dizajn naslovne strane i kompletnog omota delo je umetnika Stefana Stevanovića Pepija.

Bend čine – početna trojka – Nikola Čučković (glas i gitara), Vuk Knežević (bas) i Vukašin Radić (bubanj), potom u sastav dolaze Damjan Nedelkov (gitara, Gazorpazorp), Danilo Ilić (bubanj, Sitzpinker) i Nikola Bugarčić (bas), finalno, tu je i ulazak Pavla Dimitrijevića (bas i vokal, Johanbrauer) u aktuelnu postavu.

O procesu stvaranja albuma, pesmama, njihovom značenju i nastanku, razgovarali smo sa Nikolom Čučkovićem i Damjanom Nedelkovom.

Stičem utisak da je među ljudima koji prate ovu scenu bio prisutan intenzivan sentiment isčekivanja izlaska „S ivice sanjanja“ i naelektirsano uzbuđenje povodom toga. Šta ste vi radili dok smo mi čekali – kako je nastajao album?

Nikola: Epopeja, dugo je trajao proces… Na početku, sa tadašnjom postavkom benda i tadašnjim sviračkim i pevačkim kvalitetom, iako sam neke ideje imao, nisam mogao da ih iznesem. Onda je Damjan ušao u bend i sve se samo od sebe otvorilo. Njegova sviračka potkovanost otvorila je paletu, a ja kao da sam progleado, naučio da hodam. Tako se „otvorila“ pesma Krećem se i melanholija prisutna na albumu, jer slušamo širok muzički spektar i nismo u fazonu da zvučimo ko The Stooges celi život.

Damjanovim dolaskom kreativna teža prebacila se na zajedničko pravljenje pesama, sa Danilom na sintisajzeru. Život je diktirao stvari, Vuk i Vukašin su imali obaveze, svi smo imali životne situacije. Pogodilo se da smo nas trojica najusresređeniji, sa najviše vremena i energije.

Damjan: Za nastanak pesama imam konkretne slike u glavi. Blejali smo u BIGZ-u dok je nastajala Krećem se, bio je neki sunčan dan, a mi emotivni, – napisali smo strofu i refren. Duša u šaci, Izjutra / Suton i Svet se menja, – one su za tri – četiri meseca izašle iz nas. Nikada neću zaboraviti kako smo pravili pesme u BIGZ-u, a posle i sa Repetitorom u studiju.

BIGZ je bio jedinstveno mesto za scenu, posle njegovog gašenja menjali ste lokacije snimanja albuma…

Nikola: Zanimljivo je kako se pesme menjaju u zavisnosti od prostora u kojem sviraš. Izjutra / Suton meni je u BIGZ-u imao jednu emociju i atmosferu, da bi u studiju, u koji nas je pozvao Repetitor, dobio još nežniju, drugačiju notu. Posle toga smo prešli u Dragstor, gde sad sviramo, i sad je to neka deseta priča. Važan je prostor i atmosfera koju on nosi za sam proces. U Dragstoru smo napisali Sve što boli proći će i završili S ivice sanjanja, koju smo imali problem da dovedemo do kraja. Čak je i Boško Mijušković radio sa nama na pesmi u jednom trenutku. Dolazio je na probe, eksperimentisali smo sa zvukom, prekrivali sner čaršafima… Bio je to zabavan, ali ozbiljan proces.

Kako su nastajale pesme?

Damjan: Svaka pesma ima svoju priču i odvojen proces…

Nikola: I sve se porađalo dugo, što Uroš Milkić reče – ništa nije bilo lako. Svaka pesma je morala da odstoji, imala zastoje, dileme koje nisu instant rešive. Međutim, u tom procesu rađale su se i nove ideje…

Recite nam nešto o gostima i saradnjama?

Damjan: Dok smo radili, konkretno smo znali šta fali pesmama, šta bi studijski mogli da dodamo. Za Krećem se smo odmah znali da nam treba ženski vokal, a Lola mi uvek prva padne na pamet kad su ženski vokali u pitanju jer je pretalentovana, i takođe multiinstrumentalista. Ubija kako peva, i uz Čučkov glas se slaže. Gostovala je Dunja iz Sitzpinkera, Boris i Ana-Marija iz Repetitora na Svet se Menja. Kale, Katarina Popović na Sve što boli proći će…

Inače, za Sve što boli proći će, problem je bio kraj pesme, jer smo imali fiks ideju da nam trebaju tromboni…

Nikola: I dugo je stajala ideja, znam da smo se zezali – zvaćemo Kojota da nam svira trombon. Na kraju je naš drugar Miloš Lavana iz benda Neven odsvirao i trombon i hornu i pokidao.

Damjan: I on je isto dečko multiinstrumentalista. A na Damask je uleteo Matej Rusmir. Nismo imali ideju da nam duvači budu na Damasku, međutim, tokom svirke u niškom kulbu Feedback, Bugijev ortak je uleteo da svira trubu, a mi smo bili u fazonu – čekaj, ovo zvuči predobro, daj da snimimo trubu za ovu stvar.

Zašto je pesma ponela naziv Damask?

Nikola: Prema Biblijskom motivu – put za Damask. U pitnjanju je simbolika okončavanja jednog i početka drugog života. Nema političku konotaciju.

A Duša u šaci?

Nikola: Za tu pesmu bih se ogradio od bilo kakvih komentara, kritika ili glorifikacija. To je ispovest bez ikakve dalje konotacije. Kad duboko zagaziš u neke margine, to nosi puno boli.

Damjan: Duša u šaci je jedna destruktivna priča – „Najpre mi je duša u šaci, ne znam da li da je pojedem il’ bacim“ – da se naježiš. Čovek može toliko puta da se nađe u mentalnoj situaciji… Širok je tekst. Muzički smo imali sreće da su kroz snimanje albuma na basu bili Vuk Knežević i Nikola Bugarčić.

Nikola: I ne zna se ko je tu luđi i bolji…

Damjan: I to se čuje na kraju pesme, u onoj prebolesnoj bas liniji. Da nema tog basa u Proto Tipu, bio bi to drugi bend. Sad je tu Pavle Dimitrijević, naš novi basista, isto genijalac.

Nazivi „Strah od izvesnog“, koji nosi prvi EP i „S ivice sanjanja“ bacaju u razmišljanje, na šta ste aludirali?

Nikola: Iako vrlo konkretno u glavi imam svoja značenja, ne bih da namećem slušaocu šta to za njega može da bude. Lepota oba naslova je u tome što slušalac učitava svoje nazore. „S ivice sanjanja“ opisuje lično stanje – od nastanka prve do poslednje pesme, i do skora polu-sanjivo stanje u mom životu. Osećam se malo kao da sam prespavao dve i po godine. To nije lepo samo po sebi, ali je iza mene. S druge strane, meni je ljubav stanje najbliže snu, – kad se uštineš i zapitaš – je l ovo stvarno, da li ja osećam ovu lepotu. To je najlepše stanje u koje čovek može da zapadne.

Damjan: Ujedno, meni se svidela ideja jer je ceo album na ivici sanjanja, – „shoegaze“ i „dreamy“, iako ima agresivne momente.

Nikola: Na ivici košmara …

Damjan: Da, da. (smeh)

Da li je pesma Svet se menja u korelaciji sa aktuelnim događajima, jer se svet zaista turbulentno menja, ili je u pitanju vaš unutrašnji svet?

Nikola: Psihologija iza naslova jeste da se slušalac uhvati, ali meni ta geo-politička situacija, nije bila asocijacija.

Damjan: Svet se konstantno menja, možda sad malo više u prethodne tri godine nego ranije.

Nikola: Muzički se svet menja…

Dakle, ipak je nešto vaše lično, šta?

Nikola: Jeste, iako se jako zgodno namestilo, kao efektan naslov koji može sadržati tu notu. Generalno se u pesmama ne bavim time, ne delim komentare. Ne doživljavamo muziku na taj način. Postoje žanrovi, umetnici, skidam kapu, ali ja u svom tesktualnom izrazu nemam ni potrebu, ni nadahnuća te vrste.

Damjan: Mislim da cela ekipa ljudi koja sluša ovu muziku deli jako sličan stav vezan za politiku, – nema potrebe pričati o tome, jasne su tačke.

Zato i pitam, jer deluje da konkretna scena koja sada stvara prevazilazi poznat diskurs i stvara svoju priču, nešto novo, avangardno…

Nikola: Mi smo kao ekipa naučili, da u vremenu i svetu u kome živimo nema kukanja, nego uzmi napravi. Mi pravimo naše mikrosvetove. Mi smo napravili Hali Gali. Neka institucija da nam ponudi korv – kao dođite u naše krilo, nema toga. Mi ćemo da napravimo, sve ćemo da napravimo. Mislim da čovek može razum da sačuva, i neko zdrav duh, samo ako sagradi neki svoj mikrokosmos, zdravu priču oko sebe. A, ako si stalno priključen na medije – to je trovanje.

Damjan: Ima lepa pesma od Massima Savića – Mali krug, u kojoj se baš radi o tome. Nek počiva u miru. Bio je velika faca.

Nikola: Nek počiva u miru.

Hajde da pričamo o tvojim tekstovima Nikola, kako ih stvaraš?

Nikola: Nemoguće mi je iz tišine da napišem tekst. Obično dok slušam neku drugu muziku pomislim – uuu, ja bih imao da kažem nešto na ovo. Za Sve što boli proći se slušao sam Nik Drejka, i bio u fazonu, je*ote ovo u meni budi nešto što je sad moje. Ne vezano za njegov tekst, već sama melodija i atmosfera mene inspiriše metakreativno i navodi da stvorim svoju pesmu.

Damjan: Uvek je prelepo kada Nikola dođe sa tekstom, oni su jako ozbiljni, meni lično omiljeni. Divota mi je da mu pomognem da napišemo muziku, što je teška stvar, zato što takav tekst muzika mora bar pola da podrži. A što kaže Ema iz KOIKOI – muzika ne sme da se rasplahne toliko da tekst bude neprimetan. Mač sa dve oštrice. Na ovom albumu uspeli smo da muzički podržimo tekstove.

Napravili ste saundtrak za poeziju?

Damjan: Jeste.

A proces emocija i kreativni naboj, upadanje u dimenziju „pršnjavanja s mozgom“ kada iz glave izlaze sadržaji, imaš li te tripove?

Nikola: Kad prsneš s mozgom – ja stvarno prsnem s mozgom i ne mogu ništa tad da uradim. Budem i autodestruktivan, – loše odluke sam donosio, nisam konstruktivan i ne mogu da napravim ništa iz tog haosa. Kad se slegnu stvari, onda krenu obrisi nekog smisla da se stvaraju. Iz potpune ruševine krene nešto da se gradi. To je negde moj proces – tek kad se slegne pršnjavanje, mogu da oblikujem. Kad ne mogu da zaustam misli nisam konstruktivan, reči nisu za papir i često su besmislice ili „loop-ovi“…

A kreativni naboj tokom stvaranja muzike?

Damjan: Kad se dogodi taj naboj inspiracije, dođe do toga da ne možeš da zaustaviš misli i ako te uhvati pesma, radiš je do ujutru, ali to su momenti. Za to moraš da imaš neku inspiraciju u životu. Međutim, u monetnu kada se desi „veliki naboj“, moraš biti koncizan u glavi. Ako nisi fokusiran i misli lete, ne može ništa da se napravi. Mora fokus da postoji. Da si „na ivici sanjanja“, što se definitivni nama dogodilo sa ovim albumom, jer u više navrata nisam mogao da spavam, već sam radio pesme…

I za kraj, album je izašao, kakav je osećaj?

Damjan: Uopšte nisam kontao dok nije izašao, da su ljudi bili u fazonu – kaće više taj album, šta se dešava… Bili smo u tolikom haosu – sećam se poslednja tri dana, Milkić i ja smo proveli 45 sati u studiju, a poslednjih par meseci me nije interesovalo ničije mišljenje – samo da bude gotovo, pa kako bude – biće. I da se na kraju ne svidi ljudim, bitno je da smo mi pobedili, da je naše drugarstvo pobedilo. Jer ključna stvar je da smo uspeli kao drugari do kraja da izguramo našu priču i izbacimo album. To mi je lično, ubedljivo, najveća pobeda. To što dobijamo pozitivne kometare i što se ljudima sviđa album, to je šlag na torti.

Crno i mutno: Vizualni prikaz „S ivice sanjanja“

Prisutan je još jedan upečatljiv momenat, koji na mnogo nivoa i bukvalno, oslikava sam album, a to je omot, koji je delo umetnika Stefana Stevanovića Pepija.

Nikola: Pepi je pokidao, dobio je neke reference, pravac smo mu udarili, poslali pesme i rekli – kako ti doživljavaš ovo, to naslikaj. On je stvorio nešto njegovo, autentično.

Damjan: Lično, Pepi ima neki mračan vajb i te face, koje su totalno izgubljene.

Nikola: Opijumska … (umetnički pravac, prim.prev)

Damjan: Ja sam bio u fazonu, – ovo liči na Proto Tip, a Čučko – kida, ajde da radimo. Inače, veliki format je u pitanju, glava ima telo. Ljudi koji kupe ploču videće kompletnu kompoziciju. Unutra će biti buklet, tekstovi, slika, a videćemo još neke motive Pepijevih radova da ubacimo, jer on, prema mom mišljenju, radom oslikava tu priču koju Proto Tip tekstualno i muzički oslikava – crno i mutno.