Kako je Radoslav Vava Petković govorio 2021: Mladim generacijama pripada neko drugo vreme u kojem mene neće biti

Treba istaći da je Radoslav Vava Petković autor najnagrađivanijeg srpskog romana Sudbina i komentari, koji se 2021. našao među predlozima književnih kritičara za lektiru.

Tada je Ranko Pivljanin, glavni i odgovorni urednik novina Nova za njihov sajt uradio intervju sa našim književnikom, čiji deo prenosimo u nastavku.

Kao književni stvaralac, moglo bi se reći da ste posvećenik istorije i njenih reminiscencija. Kako se snalazite u vremenu sadašnjem?

– Prosečno. Nešto mi se sviđa nešto ne.

U romanu citirate i irskog pisca Džejmsa G. Farela koji kaže kako „narod i nacija ne tvori sebe sa svojim najboljim zamislima, već da je uobličavaju druge sile, o kojima se malo zna“. Jesmo li mi toga svesni ili mislimo da smo sami krojači svoje sudbine?

– Najbolje zamisli su roba za izlog. Izlozi ne postoje samo zbog drugih, pravimo ih i zbog sebe, jer se tako osećamo boljim i plemenitijim. No, istina postoji na drugom mestu, u nekoj zadnjoj sobi, onaj arriére-boutique o kojem govori Montenj, mada dosta drukčiji i zlokobniji nego što je on zamišljao i koncipirao; tamo retko zalazimo jer ne volimo da se suočavamo sa sobom, lišenim ukrasa, ogoljenom istinom koja je često neprijatna. Ali ako je sakrivamo i od sebe, nikako ne znači da je se odričemo.

Jesmo li opet u raskoraku između velikih ambicija i skromnih mogućnosti?

– Nije slučajno kao jedan od prvih filosofskih imperativa postavljeno ono gnothi seauton, dakle spoznaj sebe. Ovo se može odnositi i na spoznaju svojih mogućnosti; epski duh, koji se kod nas jako slavi i, makar u jednom izveštačenom obliku, potiče itekako je sklon samohvalisanju i preuveličavanju sopstvenih vrednosti. Da bi bili uspešni u ove dve discipline morate i sami u to verovati, samoobmana je jedan od prvih uzroka neuspeha u funkcionisanju sa okolnim svetom. Da bi se neuspesi opravdali, morate optužiti svet; da živi u pravednijem svetu, svaki lopov bi bio pošten.

Imate li predstavu ili slutnju kuda idemo, pre svega mi ovde, ali i svet u celini?

– Mislim da je odgovor na ovo pitanje dosta povezan sa svim prethodno rečenim. Ako smo ozlojeđeni, frustrirani, predviđamo svetu propast; zadovoljstvo nas vodi drukčijoj slici budućnosti. Sva ta predviđanja su uvek oblik onoga što nazivamo wishful thinking. Ustanete nenaspavani, auto ne pali, gradom se od gužve ne može proći; sve su to sasvim dovoljni razlozi za zaključak: svet mora propasti.

Sigurno ste čuli najnoviju političku kovanicu i mantru „srpski svet“. Kako je doživljavate i tumačite?

– To je novo ime upravo za ono što se pomalja iz te mračne pozadine da bi, dobivši snagu na dnevnoj svetlosti, prekrilo sve. Čudovišta iz tame koja, prizvana, proždiru sve, uključujući i onoga koji ih je dozvao.

Uz sve nagrade koje ste do sada dobili, sada je stigla i ona sa imenom Stefana Mitrovog Ljubiše. Kakav je vaš odnos prema nagradama i hoćete li ići u Budvu da je primite?

– Ima dotle dosta i svašta, te ću vam odgovoriti svojim omiljenim jevrejskim vicem koji i inače često citiram: kako ćeš najsigurnije zasmejati Boga? Ispričaj mu svoje planove.

Da li ste razmišljali na koji način će mlade generacije razumeti vaš roman?

– Nisam. To je njihov problem. Kako je jednom rekao Džon Majnard Kejns: na duge staze svi smo mrtvi. Mladim generacijama pripada neko drugo vreme u kojem mene neće biti. Jednom sam, prilično skoro, za malo izmakao Velikom skupljaču i znam da će me, pre ili kasnije, a ne mnogo kasnije, kako bi rekao jedan francuski pesnik, pokupiti vrhom svoje čačkalice. Tako da je sasvim besmisleno opterećivati se mestom svojih knjiga u tom, nekom, možebitnom vremenu.

Ostatak intervjua pročitajte na Nova.rs.