Razglednica iz Beograda

A nije obećavalo. Vrela avgustovska noć, verovatno jedna od najvrelijih ove godine, sabijena u uzan i dugačak prostor teniskih terena između kalemegdanskih zidina. Pogled je moguće upraviti samo u dva pravca – prema bini ili gore, u zvezdanu noć koja nagoveštava još jedan vreo dan. I eto možda ključnog detalja koji opisuje ovaj koncert i donosi preokret, bar iz perspektive jednog laika. Jedine zvezde bile su tamo gde i spadaju – na nebu. Zapravo, ništa u ovom muzičkom doživljaju nije nalikovalo na koncerte zvezda, na onim mnogo većim i popularnijim prostorima. I to je ono što ga čini drugačijim. I boljim. Nema zastrašujućih pretresanja na ulazu, obezbeđenje ne tera one koji sa zidina prate koncert za dž (neki od njih posvedočili su nam da je to bilo i najbolje mesto za koncert – svojevrsna, a besplatna loža „klimatizovana“ vetrom koji se daleko bolje osećao tamo na visini nego dole u publici), VIP koji podrazumeva da ste samo metar ili dva bliže bini od ostalih, a među „vipovcima“ samo muzički profesionalci i sladokusci poput Svetlane Spajić, Bojana Đorđevića, Žikice Simića, Pece Popovića, Gordana Paunovića. Pametnome dosta.

Sa pola sata ili nešto više kašnjenja (iako je najavljeno snimanje i prenos na radiju, što iziskuje preciznost i zbog čega su posetioci upozoravani da dođu na vreme jer će sve na vreme i početi), čemu je, da se razumemo, ovdašnja publika naviknuta, pa i sklona i što takođe dodaje opuštajuću notu čitavom događaju, na scenu izlazi dvojac koji čini okosnicu benda – gitara i glas i bubnjevi. Melodično, ritmično i blago. Priključuje im se još petorica momaka, što znači još mnoštvo instrumenata – trube, klavijature, kontrabas, još gitara i udaraljki, i još nekoliko lepih vokala. Sad sve već zvuči kao muzika sa najavnih i odjavnih špica kriminalističkih serija iz osamdesetih. Malo potom „amerikanizacija“ je na sceni – nije baš kantri, ali da su kauboji u pitanju, izvesno je. Međutim, uskoro ih nadglasavaju marijači, i to oni pravi, meksički i – publika je na svome, truba je truba. A ove „iznenadne“ promene, to su samo za neznalice poput onoga (one) ko opisuje ovaj koncert. Samo ime kaže – i ovo je naknadno saznanje – Calexico je grad na granici SAD i Meksika. Latino ritmovi postaju dominantni, što je dobra prilika i za publiku i za muzičare da se u njima zanjišu. Frontmen Joey Burns (opet izguglovana informacija) za to vreme publici želi dobrodošlicu, zahvaljuje joj se što je došla, pita da li joj je lepo i uzvikuje da njima jeste, dodajući uz neku pesmu da eto, baš tu sviraju u Beogradu prvi put i prisetivši se onda da sve pesme u Beogradu sviraju prvi put. Nadamo se ne i poslednji.

Kroz sve to provlače se i neki duboko tamni, pa i psihodelični tonovi – „znate one pesme“, kaže opet frontmen, „toliko mračne i depresivne da vas podižu“. Jednu od njih, antologijsku, prepoznaćemo u jednom bisu – „Love Will Tear Us Apart“. A dva bisa delovala su nekalkulisano, spontano, na poziv publike i obostrano zadovoljstvo.

Za razliku od onih pomenutih zvezda koje do perverznih tančina ispostavljaju svoje zahteve organizatorima koncerata uoči nastupa (a ovi, s druge strane, ne propuštaju da o istima obaveste javnost) članovi sastava Calexico tražili su razglednice iz Beograda da ih pošalju kući. Svojim su koncertom i sami naslikali jednu takvu razglednicu, koja pokazuje lepše lice ovoga grada i emanira njegov zatomljeni duh.