Rokenrol ne broji godine

– Na Fejsbuku mnogi mladi ljudi kriju godine, a ja rado kažem da sam rođen 1942. Eto, u 68. sam godini života. Nekome to možda izgleda strašno, a meni nimalo. Kada sam bio mali smatrao sam da su ljudi u tim godinama neki mnogo stari ljudi koji nemaju šta više da traže u tim svojim zanimanjima. Ali nije tako, valjda i zbog posla, pomalo i genetski, ja i danas na stvari oko sebe gledam isto kao ranije. Sve se polako menja, pa valjda se menja i ta granica starenja – napomeno je Žika Jelić.

A da li se sa godinama menja strast prema rokenrolu?

– U ovom poslu kao i većini drugih, kada se stekne afirmacija, kada dođete do samog vrha- najteže je ne pasti, ne otići od neke linije koja bi trebalo da predstavlja garanciju ne samo trajanja, već i kvaliteta svega onoga što čini taj posao. A tu je mnogo stvari – treba ostati interesantan bez obzira na fizički izgled i godine koje prolaze . Ja se uvek osećam kao na početku, tako se i danas podjednako radujem svakoj svirci i dalje ozbiljno razmišljam o svakom nastupu, od toga kada treba krenuti i stići na vreme, o opremi, probi, šta obući, kako se ponašati na sceni. To je ostalo.

Šta je to u muzici što vas sve vreme goni napred?

– Puno je stvari koje su uticale na to da mi muzika obeleži život, a ujedno postane i posao. Muziku nikada nisam gledao u smislu preorijentacije sa jedne vrste na drugu, sa akcentom na profit. Kao dečak sam zavoleo onaj prvobitni rokenrol, onu najstariju generaciju Elvisa Prislija, Litl Ričarda… Ne razmišljajući o čemu ću da se bavim u životu, ceo život mi prođe u rokenrolu. Srećan sam što sam se bavio poslom koji sam sve vreme neizmerno voleo, od kojeg sam mogao pristojno da živim, koji mi je omogućio da puno putujem. Vidim da razni ljudi izjavljuju kako su počeli da se bave muzikom iz raznoraznih razloga- da bi imali što više devojaka oko sebe, da bi bili obožavani, do toga da nisu imali šta drugo da rade pa su se za rokenrol odlučili kako bi imali za džeparac. Mene najiskrenije sve ovo vreme pokreće ista stvar, jednostavna – ljubav prema muzici i nerazmišljanje o tome kako ću i na koji način preživeti sve ovo vreme.

Kako izgleda taj vaš rokenrol način života i šta vi pod njim podrazumevate?

– Nema pretpostavljenog, nikada nisam imao direktora, šefa, radno vreme. Ne moram ujutru obavezno da ustanem, imam prirodan način buđenja. Kasnije u toku dana sve je stvar mog izbora, pogledam neku interesantu grupu u gradu… Imam dosta slobodnog vremena, voleo bih da ga je manje, odnosno da ima više svirki i nastupa. Način oblačenja, način druženja, prijatelji sa kojima provodim vreme, sve to kada se sabere je za mene pravi rokenrol način života u ovim uslovima ovde. Ne znam kako to američki i engleski rokeri žive, ali za srpskog rokera meni je ovo pravo. Tu je i puno interesovanja van muzike, motori pre svega, provođenje vremena u priorodi, na reci.

Skoro svaka grupa tokom karijere ima bar jednu ključnu godinu. Da li je za Ju grupu to bila 1973. kada ste proglašeni za grupu godine i kada se dogodio put u London koji je možda mogao da vam obezbedi i svetsku slavu?

– Može se i tako reći. Početkom sedamdesetih bili smo sve više i više popularni, radio stanice su puštale sve ono što smo mi snimali. A te 1973. smo proglašeni za grupu godine, puno smo putovali, a na tako jednom putovanju stigli smo i do Londona. Ljudi iz diskografske kuće CBS, koji su imali prilike ranije da čuju kako zvučimo, organizovali su nam nastup u čuvenom londonskom klubu „Marquee“ koji je bio misaona imenica za britanske, a kamoli bendove iz drugih zemalja. Pojavili smo se u tom klubu, ljudi prvo neizainteresovani, ali polako prilaze, gledaju, a onda i oduševljeno aplaudiraju u sve većem i većem broju. Izlazi neki Englez koji se našao pozvan i kaže da nam nudi da budemo predgrupa na koncertima Allman brothers band. Mi u šoku, zaprepašćani. Dobili smo termine u studiju – neograničeno, uradili demo snimke i planirana je ozbiljnija saradnja, čak su odmah pričali i o našoj budućoj scenskoj garederobi. Svedok svega toga bio je Peca Popović koji je krenuo u London sa nama zbog nekih intervjua.

Zašto ste propustili takvu priliku?

– Morali smo za dva dana da budemo u Beogradu, jer nas je čekao koncert u Hali sportova koja je već bila rasprodata. To je prvi put da je neka grupa rasprodala koncert u sportskoj hali. Producenti iz CBS su želeli da nas zadrže u Londonu i mi smo morali da odlučimo – krenuti za Beograd ili ostati. Dragi i ja nismo bili za ostanak, a Raša naš bubnjar je želeo da ostane po svaku cenu. Prevagnemo mi nekako Rašu i ubedimo ga da ćemo se vratiti čim se završi koncert u Beogradu. Ali taj koncert je bio samo uvod u turneju po Jugoslaviji, regionu. I više se nismo čuli sa tim ljudima. Danas kada bi se desila ta ista situacija, u ovom vremenu, verujem da bismo drugačije postupili.

Da li je pauza koju ste napravili baš u vreme trajanja novog talasa slučajnost ili ne?

– Puka slučajnost. Imali smo nesreću da nam se 1981. upalio kombi sa opremom. Dobio sam opekotine i to je zahtevalo nešto duži oporavak. Nov materijal je već bio urađen, ali prestali smo sa svim tim razmišljanjima jer sam bio vezan za postelju. Tada je bubnjar Dragoljub Đuričić dobio ponudu da svira sa Leb i sol, došao je fer i najčovečnije to saopštio, interesovao se šta ja mislim, šta misli Dragi. Znao sam da će oporavak trajati duže, on je otišao, a mi smo ostali kao okosnice grupe. Vreme je prolazilo. Onda 1987. došlo se na ideju da se grupa pokrene, a usledio je poziv iz Zagreba da nastupimo na koncertu sa grupama Smak, Tajm, Indeksi… Publika iako mlada, iako je prošlo toliko godina, reagovala je oduševljeno i bilo nam je jasno da povratak ima smisla. Svaki povratak u muzici je težak i često ne uspe. Kod nas se desilo da je Bata Kostić imao jako dobru pemsu, te smo za RTV Ljubljana snimili novu pesmu, novi LP „Od zlata jabuka“.Tako da je povratak bio zagarantovan do dana današnjeg.

Bir fest, pa slavljenički koncert

– Bir fest je prava rokerska manifestacija. Mi ćemo naše vreme iskoristiti da odsviramo udarne pesme, možda i neke zaboravljene (subota, 21. avgust). Zanima me taj video materijal koji će ostati i ako bude upotrebljiv želimo da izdamo i DVD. Za 29. novembar planiramo koncert, koji će biti za određen broj publike u nekom od poznatih televizijskih studija. Onda kada dođe proleće želimo da napravimo neki veći koncert – otkrio je Žika Jelić planove Ju grupe za naredni period.

Snažna bratska ljubav

– Između Dragija i mene svih ovih godina bilo je malo naslaganja. Uvek smo bili pomirljivi. Žučnih svađi, rasprava u stilu „ja neću“ nikada nije bilo. Zašto bih se slagao sa ljudima koji mi nisu ništa, a da se ne slažem sa rođenim bratom. Nas tri brata se i danas odlično slažemo i viđamo se svaki dan, Dragi, Rade i ja. Rade je Petrov otac, a Petar je od 1993. gitarista Ju grupe – istakao je Žika Jelić.

Kojina Čudna šuma

Hit pesma Ju grupe „Čudna šuma“ u obradi Dušana Kojića Koje je baš po ukusu Žike Jelića. „Nije se očekivalo da bude drugačija, znao sam da će biti baš takva, u njegom stilu. Koju uvek poredim sa evropskim i svetskim velikanima, jer ima tu karakternu osobinu da je dosledan. Ne ide ni levo, ni desno, on tera to svoje. To je toliko prepoznatljivo i originalno na ovim prostorima i šire. Kada sam prvi put čuo kako je uradio ‘Čudnu šumu’, to je bilo to, u slučaju Koje ne može drugačije. Sve što bi bilo drugačije, bilo bi i bleda kopija onoga što smo mi uradili“, kaže Žika Jelić.