Rundek za DW: Moje pesme se koriste samo na protestima

Jedan od najpopularnijih hrvatskih muzičara, Darko Rundek, nije omiljen samo u Hrvatskoj nego i širom regije, a tokom četrdeset godina rada uspeo je da se pozicionira i na međunarodnoj muzičkoj sceni. Nekadašnji frontman kultne grupe „Haustor“ nije samo muzičar i pesnik, on je i filmski i pozorišni kompozitor, pozorišni reditelj, a poslednjih godina i veliki ekološki aktivista. Sa suprugom Sandom Hržić, požorišnom rediteljkom i prevoditeljkom, živi na relaciji Brač-Zagreb-Pariz. Sa Rundekom smo razgovarali na zagrebačkoj Trešnjevci, nedugo nakon što je predvodio uspešan protest za spas obližnjeg, poslednjeg zagrebačkog otvorenog potoka.

Rundek vrlo retko daje intervjue – u proseku jednom godišnje, a u intervjuu za DW otvoreno govori o svom ekološkom i društvenom angažmanu, pogledu na svet i Hrvatsku, globalnoj krizi liberalne demokratije, novim umetničkim projektima… Rundek sa suprugom Sandom upravo završava rad na prevodu i izdavanju persijske poeme „Jezik ptica“ iz 12. veka.

U poslednje vreme ističete se na ekološkim protestima. Što vas motiviše na ekološki aktivizam?

Intimno se ne osećam kao aktivista i moj aktivizam se događa iz nužde. Kada me pozovu i akcija mi se čini smislena, onda i delujem. Svuda oko sebe vidimo da se svet menja. Kada smo na Braču vidimo da podmorski svet izgleda poput Mesečeve površine – više nema vlasulja, morskih krastavaca, algi, glavoča, svuda je samo sivi, pusti kamen. I na Braču i u Zagrebu vidim da je manje ptica. ‘Noćni’ sam čovek, uvek sam išao da spavam kada bi pred zoru počele da se javljaju ptice. U poslednje vreme me više ne teraju u krevet. Ne vidim više ni da mi se ose roje oko pića na terasi, kada vozim, na staklima automobila više nema onog tepiha mrlja od insekata. Sve nam govori da nestaje deo našeg živog sveta i jasno je da je ravnoteža poremećena i da moramo da reagujemo. Oni koji su malo osetljiviji na to, osećaju tu potrebu. Čini mi se ipak da je sve više ljudi svesno tih promena, okupljaju se i mogla bi da se dogodi revolucija – nije to revolucija u marksističkom smislu, nego revolucija koja treba da osigura opstanak života na planeti.

Da li mislite da je moguće zaustaviti klimatsku katastrofu na globalnom nivou?

Ne znam, imam određene sumnje. U Nemačkoj je ta tema svakako mnogo prisutnija nego u Hrvatskoj i oni mnogo više vode brigu o zaštiti prirode. Ovde mi se često događa da ljudi ‘bleje’ u mene dok im govorim kako stvari stoje. LJudi bi trebalo da znaju da je to što piju mleko i jedu govedinu direktno povezano sa klimatskim promenama jer je potreban ogroman uzgoj krava za to meso i mleko, jer goveda ispuštaju ogromne količine metana čiji je efekat staklene bašte mnogo veći nego CO2. Osim toga za njihov uzgoj se krče goleme površine šuma, time se uništava stanište drugih bića. Sve to da bi se proizvela stočna hrana. A da ne govorimo o tome u kojim uslovima se te životinje na tzv. „farmama“ rađaju, žive i umiru.

U knjizi „Šesto istrebljenje vrsta“ navode se studije koje pokazuju da je izumiranje nezaustavljivo čak i na izolovanim ostrvima na kojima nema pesticida i zagađenja. Na svim nivoima i u celom svetu bi trebali da promenimo način funkcionisanja, kako bi se zaustavile ove katastrofalne klimatske promene. Treba znati da obnovljivim izvorima energije ne može da se zameni sve ono što će faliti ako se zatvore atomske centrale i ‘prljave’ elektrane. Moramo, pre svega, da smanjimo potrošnju energije, ali i potrošnju dobara kao takvu.

Jeste li vi to učinili u vašem domaćinstvu?

Sanda i ja činimo sve da smanjimo potrošnju i nastojimo da se ponašamo u skladu sa onim što propovedamo. Prestali smo da jedemo meso, mleko i mlečne proizvode, u prodavnicu nosimo torbu, za povrće i voće imamo posebne pamučne kese, ne koristimo plastične, sve što može da se kupi na meru, kupimo na meru, i težimo ka nula smeću, pred kućom imamo dvorište sa kompostom za organski otpad… Životu oko sebe dajemo pažnju, pokušavamo da budemo pažljivi jer je pažnja ono što čovek u životu može najviše da da svetu.

Kada uporedite život u Francuskoj i Hrvatskoj da li može da se kaže da je promene ‘nacionalnog’ životnog stila lakše sprovesti u manjoj zemlji?

Sa tehničke strane bi to trebalo da bude tako, ali u Hrvatskoj vlada takva razjedinjenost da su promene gotovo nemoguće. U poređenju sa skandinavskim državama, koje su nam bliže po broju stanovnika, u Hrvatskoj su solidarnost i jedinstvo, jasno vođstvo i prepoznavanje dramatičnosti trenutka na puno nižem nivou i zapravo ih ni ne vidim. Manje zemlje, ako nisu dovoljno bogate, više se trude da liče na velike države. Trude se da troše koliko i veliki troše, umesto da pokušaju da nađu svoj cilj i pristup koji će biti moderniji i progresivniji od velikih. U Hrvatskoj se na proteste povezane sa klimatskim promenama još uvek gleda kao na hir srednje klase koja je dovoljno bogata da može sebi da priuštiti bavljenje pitanjima klime. U velikim zemljama ipak jačaju pokreti kojima su klimatske promene glavni problem i koji radikalnim metodama pokušavaju da prisile moćne strukture na promene. To je pitanje opstanka ljudske vrste. Nestaćemo, ako odmah nešto ne preduzmemo i o tome svedoče i brojne naučne studije.

Predvodili ste nedavno protest za spas potoka Črnomerec, poslednjeg zagrebačkog otvorenog potoka, a u decembru ste digli glas protiv seče gradskih šuma i izazvali brzu reakciju ‘Hrvatskih šuma’. Kako građani reaguju na te vaše akcije?

Iskreno sam bio iznenađen koliko mnogo ljudi se okupilo za spas potoka i postao sam svestan da stvarno veliki broj ljudi oseća i vidi šta se zbiva, te da žele nešto da učine. Pitanje je kako artikulisati tu potrebu jer se kod nas često sve svodi na političke razmirice i etiketiranje. Na Braču imam komšije strance, Šveđanku i Amerikanca, i oni se stalno čude kako ljudi u Hrvatskoj ne mogu normalno da se dogovore kako da se reši neki komunalni problem i kako se stalno sve svodi na pitanje ko je iz koje političke stranke.

Zašto smatrate da je važno sačuvati poslednji zagrebački nebetonirani potok?

Zato što je on veza prirode sljemenske šume sa rekom Savom i onda dalje sa Crnim morem (smeh). On je deo zelenog i plavog krvotoka Zagreba i njegovim zatvaranjem ne bi se samo uništio prostor na kojem građani mogu da uživaju u prirodi usred grada, nego i staništa pa i zaštićenih životinja kojih još tu ima. Nedavno sam u Srbiji pomagao inicijativi koja se bori za spas reka Stare planine. U zemljama koje teže pristupanju Evropskoj uniji prisutan je trend da pokušava da se podigne udeo obnovljivih izvora energije, pa su krenuli na rekama i rečicama da grade hidrocentrale. Tako su u Srbiji investitori odlučili da grade hidrocentrale na planini koja je prokrvljena potočićima i rekama i još su odlučili svu tu vodu da zarobe u cevi pa ona više ne bi slobodno tekla Starom planinom. To znači smrt prirode Stare planine. Najluđe je u svemu to što je takav zahvat potpuno neisplativ jer su cene radova daleko iznad onog što bi se dobilo od struje od tih malih hidrocentrala. Čini mi se da na Zapadu postoji mnogo slobodnog kapitala koji treba negde da se oplodi i onima koji odlučuju o takvim stvarima je najvažnije samo da se lova vrti.

Kako komentarišete činjenicu da se u Hrvatskoj gotovo uopšte ne raspravlja o održivom razvoju iako ta tema dominira u EU i zapadnim demokratijama?

Realno, ne vidim naznake održivog razvoja ni u zemljama u kojima se o tome mnogo priča. Održivi razvoj podrazumevao bi smanjenje potrošnje, ali ne vidim da se to igde dešava u značajnijoj meri. Naša ekonomija počiva na crpljenju nafte, za njeno crpljenje potrebno je sve više i više energije i mi bismo morali da se odmaknemo od nafte, ali to ide veoma sporo. Kada gledamo iz funkcionalne perspektive, teško je ući u koren problema. U današnjem svetu više ne postoji neka vrsta osećaja svetosti prirodnog sveta, koji je povezan sa nekim višim smislom, i onda je teško bilo šta promeniti. Sanda i ja se upravo bavimo izdavanjem persijske duhovne poeme „Jezik ptica“ iz 12. veka. Prevela ju je Sanda, a ja sam joj u tome pomogao. Ta nas poema, na neki način, upozorava na jedinstvo sveta, koje zaboravljamo u ovom vremenu buljenja u ekrane i trkom za gomilanjem materijalnog i stvari koje nikog zapravo ne čine srećnim. Potraga za smislom možda je važnija nego ikada.

Sve veći broj ljudi okreće leđa potrošačkom društvu i jurnjavom za materijalnim dobrima u želji da žive srećnije i zdravije. Eskapizam uzima maha. Mislite li da će taj trend da potraje?

Na kraju će svi biti prisiljeni tako da žive. Moćnima eskapizam nije drag jer slabi njihovu moć, a slabi ih i manja potrošnja jer ceo sistem funkcioniše na potrošaču. Ako se neko odmetne od potrošačkog društva, znači da ceo sistem dovodi u pitanje.

Mnogo se raspravlja o krizi liberalne demokratije i kapitalizma. Šta je, prema vašem mišljenju, alternativa postojećem sistemu?

Ja sam rojalista. Liberalna demokratija i kapitalizam su mašina koja upravo proždire samu sebe. Političari su svesni da bi za stvarnu promenu morali da donose nepopularna rešenja, ali to bi značilo njihov kraj jer nepopularni političari gube pozicije. Mi zapravo imamo krizu političkih dugova jer svi samo misle kako da nakon četiri godine mandata opet podmite birače.

Budući da sam rojalista, smatram da jedino mudro vođstvo – mudri kralj – može da promeni stanje stvari.

To bi podrazumevalo i da je taj kralj dobronameran humanista.

Zašto ne bi bio dobronamerni humanista? Moj kralj bio bi humanista i ne bi mario samo za vlastito dupe. Nije vladanje društvom malena i lagana stvar, to je težak posao i traži mudrog čoveka. Samo vođstvo mudrog kralja može da nas spasi iz ove situacije kad je ceo svet pred kolapsom. Dogodiće se prirodne katastrofe zbog kojih će morati da se suspenduju postojeće institucije i demokratski sistemi, a u tom neizbežnom scenariju priželjkujem vođstvo mudrog kralja. Mi smo sve bliže vanrednom stanju zbog stvarnog kolapsa današnjeg sveta.

Da li ste ikada poželeli da se aktivno baviti politikom, da budete taj mudri kralj?

Bože sačuvaj! Bilo je nekoliko propalih pokušaja ovdašnjih političara da me pridobiju na svoju stranu, ali su brzo odustali jer je bilo jasno da me to ne zanima.

Kako komentirišete situaciju u Hrvatskoj?

Meni je ovo što živimo žalosno. Svakih nekoliko dana, kad otvorim novine, bude mi mučno jer je toliko jeftinog podmetanja i sitnog šićarenja. Žalostan je manjak ambicije naših političara i ne razumem zašto je tako. Zemlja je prekrasna, priroda nije previše upropaštena, imamo pametnih i divnih ljudi koji puno znaju i puno mogu, a mi smo kao društvo u celini na tako niskom nivou razvoja da smo sasvim bedni.

Dozvoljavate li političarima da koriste vaše pesme u kampanjama?

Ne. Moje pjesme koriste se samo na protestima. Iako, nijednu nisam pisao sa namerom da bude buntovna. Ay Carmela je nastala kao pozorišna pesma, za kontekst španskog građanskog rata, a postala je pesma onih koji zagovaraju revoluciju. Šejn, koji ima himnički pobunjenički status uopšte nije buntovna i sasvim je intimna pesma, a Sejmeni su inspirisani filmom, a ne ratom sa kojim su je mnogi kasnije povezali. Nisam pesnik buntovnik, dogodilo se samo da su neke moje pesme ljudi povezali sa pobunom.

Da li ste ikada požalili što niste razvijali karijeru pozorišnog reditelja umesto karijere muzičara i pesnika?

Nisam. Pozorištu pridonosim tako što često komponujem za pozorišne predstave. Smatram da posao pozorišnog reditelja nije jedan od mojih većih talenata. Muzika je moj medijum i u muzici dajem najbolje od sebe.

Kako ste se zainteresovali za persijsku poeziju?

Sanda: Bilo je to davno, na prvoj godini Akademije. Otkad smo se upoznali, persijska poema „Jezik ptica“ stalno je sa nama. U tom prvom naletu do nas je stigao samo miris te poeme koju sam koristila u istraživanju u jednom internacionalnom pozorišnom projektu. Za tim sam mirisom krenula u Francusku. U Parizu sam došla do dramatizacije pod nazivom Sabor ptica, prevela je na hrvatski. U više navrata smo radili predstave ili pozorišne radionice vezano uz neke njene delove. Darko je uvek bio blizu. Radio je muziku za Pustopoljinu potrage, Pustopoljinu ljubavi i druge. Ta se poema na razne načine vrtela oko nas, radila koncentrične krugove sve dok jednog dana, pre dvadesetak godina, nisam krenula ozbiljno u prevođenje. Prevodila sam je preko francuskog jezika. Želela sam da shvatim šta se tu stvarno događa, i ne samo u smislu njenih pozorišni odsjaja, nego šta je zaista u njoj. Bilo je i nekoliko persijskih znalaca koji su mi objašnjavali šta nije bilo jasno i malo po malo je sazrela želja da celu poemu prevedem na hrvatski jezik. Sada smo pri kraju i krajem maja poema će izaći u izdanju „Planetopije“.

Kada možemo da očekujemo novi album? Prošle godine objavili ste singlove, ali albuma još uvek nema.

Umesto rada na albumu mnogo sam ‘šarao’ i radio razne stvari. U Beogradu su bili dani Darka Rundeka i predstavio sam pet različitih projekata. Kada smo slavili 20 godina od „Apokalipsa“ okupio sam muzičare iz Zagreba koji su sad moj veliki band, Ekipa. Ekipa je snimila i nedavno objavila album međimurskih pesama „Mura, Mura“ u izdanju Menarta i Longplaya, gde se pojavljujem u ulozi muzičkog producenta. U zadnja dva meseca koncertirao sam sa džez orkestrom HRT, Tamburaškim orkestrom HRT, Cul de Sacom, i učestvovao na sešnima improvizovane muzike.

Ali da, radim i na novom albumu sa Ekipom. Ona tri singla koja smo objavili prošle godine verovatno uopšte neće biti na albumu, jer bi hteli da se drži zajedno kao jedinstvena celina.