Pank je još uvek živ ali se prilagodio novim trendovima, tvrdi frontmen grupe KUD Idijoti Sale Veruda. Kao dokaz da nije u pitanju samo floskula koju su smislili pankeri kao utehu ponosno naglašava da njegov bend već tri decenije opstaje na sceni i ima publiku koja će se uvek odazvati na koncert. U Beogradu smo ga „uhvatili“ na tonskoj probi uoči koncerta u KST-u, koji je hrvatska grupa održala u četvrtak, a u sklopu mini turneje po Srbiji na kojoj obilaze i Niš (petak) i Kragujevac (subota).
– U suštini se ne treba zavaravati time da li je živ, da li je mrtav, ko je taj zadnji izvođač… Naravno da pank ne postoji u izvornom obliku od 1977. godine, ali kroz neke transformacije svira se i danas. Ni džez se danas ne svira onako kako se svirao pre 60 ili 70 godina. Razvija se, nekada je zanimljiv više, a nekada manje. Ako smo mi pank bend, a mislim da jesmo, onda on živi već 30 godina i živeće još. Ima i u Evropi mnogo pank bendova, a druga je stvar što se kod nas sve to malo drugačije shvata. Kod nas je štošta izokrenuto, ali dobro… – priča za Danas Sale Veruda.
Da li je pank vremenom počeo da se komercijalizuje i stapa se sa rokom i da li i KUD Idijoti idu ka tom trendu?
– Prvo da odredimo šta to znači komercijalizacija. Oduvek smo težili da se ono što sviramo proda u što više primeraka. To nije nikakva tajna. Odstupiti od svog zvuka, od svog stava, e to je komercijalizacija. Ja radim to što radim, i to se dobro prodaje. To je samo dobar proizvod i ima svoju cenu. Kurvanje i prostituisanje je ako ti odstupiš od svojih načela. Najčešće bog to kažnjava, ljudi osete kada neki naume da se prikažu onakvima kakvi nisu.
Prvi ste hrvatski bend koji je posle raspada SFRJ svirao u Srbiji. Da li je to bio marketinški potez ili nešto drugo?
– Da, kao u našoj pjesmi „Mi smo ovdje samo zbog para“. Istina je da smo prvi hrvatski bend koji je uradio normalan, komercijalan koncert u Srbiji posle rata. Mi i u našoj domovini sviramo zbog para. Volimo posao koji radimo, vole i ljudi da nas slušaju. Dakle, tačno je da smo tu prvenstveno zbog para, a onda posle možemo pričati i o deonicama, draguljima, zlatu i ostalim mogućnostima plaćanja (smeh). Bio je period od negde 1991. pa sve do 1995. kada smo mislili ne samo da nećemo svirati nikada u Srbiji, nego čak ni u Hrvatskoj. Tada je ta nacionalna mržnja koji su nametnuli režimi s obe strane izgledala veliko i dugotrajno da se čovek morao pitati da li će doživeti tu neku normalizaciju odnosa. Na kraju se ipak ispostavilo da je Zagreb tu gde jeste, Beograd je na istom mestu gde je i bio, a otcepljivanje i raspad jedne države nije donelo interkontinentalni razmak, koji se recimo dešavao pre nekoliko miliona godina, pa da smo odjednom fizički postali odvojeni okeanima.
Koliko je za popularnost benda bio presudan momenat kada su 1988. godine u Italiji karabinjeri prekinuli vaš koncert tokom pesme „Bandiera Rossa“?
– Taj incident bi mogao da se opiše ovako: put do pakla popločan je dobrim namerama. Mi smo na tom festivalu na jugu Italije uzeli da u najboljoj nameri otpevamo pesmu koja je na italijanskom jeziku, očekujući da će publika zbog toga pozitivno reagovati. Ona je međutim momentalno podelila ljude. Kao da je nožem razrezala masu, pola ih je odmah napustilo prostor, a pola je još bliže prišlo bini. Karabinjeri su koncert, kako se kasnije ispostavilo, prekinuli potpuno samostalno pošto je tek tako neka cenzura proradila u njima. Tada nije bilo doba ni interneta, ni brzih vesti kao danas. Dok smo napuštali Kalabriju nismo ni bili svesni da će ta vest da obiđe svet. Tek smo u putu postepeno postajali svesni i počinjali da shvatamo dimenzije tog skandala, pošto je tadašnja SFRJ uložila je i protestnu notu Italiji braneći svoje muzičare. U medijskom smislu bend je na osnovu skandala postao poznat i van Jugoslavije. Ne treba zaboraviti da smo mi pre toga odneli pobedu na Omladinskom festivalu u Subotici 1987. i na muzičkom planu smo stekli ime u Jugoslaviji. Taj incident, međutim, nikada nismo tržišno naplatili kao što bi neki drugi bendovi to uradili. Nismo imali tada još ni legalno objavljenu ploču već samo kasetu kod nezavisnog izdavača.
Da li ste tu numeru izvodili i u Hrvatskoj tokom devedesetih godina?
– Jesmo, svirali smo. Na osnovu te pesme, posle incidenta u Italiji, ubirali smo poene sve do početka rata, a onda se sve to okrenulo naglavačke, pa je „Bandiera Rossa“ preko noći postala omražena. Pomišljao sam i da je možda više nikada nećemo ni svirati. Zanimljivo je da na kraju nigde nikada nismo na nastupu imali problem zbog toga. Izgleda da ipak niko nije lud da plati kartu da bi došao negde da mrzi nekog. Sećam se da sam imao frku kada smo je 1992. i 1993. svirali usred Zagreba, ali reakcija publike je bila neverovatna. Ipak je ta numera uz „Bella Ciao“ na neki način naš zaštitni znak. Na neki čudan, paradoksalan način na kraju ispada da što se više izložiš, to si više zaštićen. Ne postoji ta cenzura gde nešto ne može procuriti. I antireklama može da bude reklama.
Kako ste se opredelili za propagiranje komunizma kroz pesme?
– Mnogi će se začuditi ali to nije bilo toliko ideološki obojeno kod nas. I Pankrti su „Bandiera Rossa“ svirali ovde još pre nas, ali mi je valjda izvodimo na jedan specifičan način. Potpuno subjektivno kažem da mi se naša verzija najviše sviđa, a glupo bi bilo reći i da je najbolja. Čuo sam mnoge bendove kako sviraju, od mađarskih do irskih. Meni je ona draga u čisto muzičkom, umjetničkom smislu, a kasnije je ona vremenom dala grupi i taj ideološki značaj.
Fantomski album „Zbogom Istro“
– Album „Zbogom Istro“ postao je fantomski jer ga već pola decenije najavljujemo, a nikako da izađe. Promocija albuma „Remek djelo“ (2001) trajala je tri godine. U međuvremenu sam postao tata, pa su došle stvari koje su u drugi plan stavile one profesionalne, odnosno malo više pelena i malo više dječijih pesmica, a malo manje pank roka i rokenrola. Mi te nove pjesme snimili lani, osim tri za koje nisam završio tekst, a bitno je i da ih publika već zna jer ih izvodimo uživo. Verovatno će izaći sledeće godine na 30-godišnjicu od osnivanja benda – naglašava Sale Veruda.
Cenzurisani na HRT
KUD Idijoti su prvi hrvatski bend koji je cenzurisan na Hrvatskoj radio televiziji.
– U pjesmi koju smo napravili još 90-ih godina „Turbo cattolico“ spominje se pazinski inkvizitor koji je bio u centru istarske županije. Neko se na regionalnom radiju u toj numeri našao prozvanim i uvređenim, te je pjesmu zabranio, a onda je i niko drugi nije hteo puštati. Možda jesmo prvi hrvatski bend koji je bio zabranjen, ali hrvatski medijski prostor je ranije bio vrlo pomno očišćen. Nisam imao priliku ranije da čujem ni srpske ni slovenačke izvođače, tako do to što se nama dogodilo sigurno nije najstrašnije – priča Sale Veruda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
