Sećanja u slow motion-u

Moguće je da je Vajer bio razočaran mlakim kritikama „Postcards“-a, koji jeste bio energično odsviran i vrhunski produciran album, ali koji publika nije zavolela, svesna da su im MPS ponudili isto što i na prethodniku „Journal for Plague Lovers“, samo u malo raskošnijoj odori. Međutim, umesto da se odmaraju, Vajer, Bredfild i Mur su zasukali rukave i s koncertima nastavili četiri meseca po „oproštajnom“ nastupu, a 2012. su na Tviteru objavili da rade na čak dva albuma, od kojih je prvi „Rewind the Film“ predstavljen pre nepunih mesec dana, dok će drugi (pod imenom „Futurology“) biti objavljen sledeće godine.

„Premotavanje“ jedanaest kompozicija na „Rewind“ otkriva da su MSP postali svesni da bez stilskih promena i novih muzičkih ideja neće još dugo opstati u Premijer rok ligi, pa su se odlučili za prilično neočekivan potez: većinu melodija komponovali su po ugledu na britanske šlagere iz vremena kad su i Rodni i Del Boj pokušavali da se ostvare kao muzički menadžeri. Već uvodni akordi akustične gitare u „This Sullen Welsh Heart“ najavljuju da se radi o mirnom i melanholičnom albumu, ispunjenom nostalgičnim sećanjima na ne uvek prijatne godine mladosti i sazrevanja („I don't want my children to grow up like me“, „The hating half of me has won the battle easily“) i na kom se – za Menikse krajnje neuobičajeno – električna gitara prvi put jasno čuje u petoj kompoziciji (belsebastijanskoj „4 Lonely Roads“) koju izvodi gošća Kejt Le Bon.

Albumom većinom dominiraju akustični žičani i duvački instrumenti, a primetno je i da je Bredfildov vokal propušten kroz brojne „filtere“ da bi se stekao utisak da pesmu reprodukuje radio prijemnik starosti između 50 i 60 godina. Na klasične MPS (što će reći, sa sve političkim referencama) podseća jedino završna „30-Year War“, a u sećanju se, definitivno, najduže zadržavaju lenonovska balada „3 Ways to See Despair“, nežna uspavanka „Rewind the Film“ (kojom, svojim neodoljivim baritonom, dominira Ričard Holi) i „Running Out Of Fantasy“, koju Bredfild, pomalo iznenađujuće, izvodi u stilu mlađeg kolege Gerija Barloua.

Iako će neki od starih fanova benda, bez sumnje, biti razočarani kada prvi put čuju u šta je evoluirao pank-rok zvuk benda koji su zavoleli pre 20 godina, mora se naglasiti da svako novo preslušavanje samo potvrđuje da je „Rewind“, ipak, album u stilu MPS – previše je tu njihovih zaštitnih znakova da bi ga mogli „pripisati“ nekom drugom. Ako to fanovima nije dovoljno dobar argument, neka onda sačekaju „Futurology“: navodno, on će doneti pravi, žestoki rok zvuk.

A to je i logično. Jer, ko je još čuo da se o budućnosti peva sa melanholijom u glasu?

Ocena: 7/10