Glamur, pank i lavirint lične tinejdžerske diskoteke – tako bi u najkraćem mogao da glasi opis dešavanja na Main Stageu ovogodišnjeg Egzita tokom njegove druge, veoma izoštrene „cool“ večeri. I već sa berlinskim Atari Teenage Riot dogodio se „veliki prasak“ u vašim glavama i doslovce u ušima – oni su neka vrsta idealnih Beastie Boys sadašnjice sa damom u triju, pravi primer multikulturalnosti digitalnog „hardcore-punk“ goriva u pobesnelim telima pod stroboskopom.
Najveštije bi mogli biti dočarani kao neka vrsta kung fu – Prodigy nastavljača, čiji šou – nalik video igricama koje su se otele kontroli – sadrži i začine izvesnog destabilizovanog „drum and bassa“ te „noise“ prakse preko svega.
The Horrors su pak mnoga mitska predanja rokenrola iz zaostavštine Velvet Underground, Stone Roses, The Fall i svog osobenog čitanja psihodelije, investirali u jednu transcendentalnu epopeju koja se veoma polagano razgorevala da bi tek na vrhuncu pokazala sve krasote dugo pripremane eksplozije izraza. I baš tu na scenu stupaju momentalno očaravajući Placebo u blistavo beloj odeždi, da svojim luksuznim generacijskim himnama vrišteću publiku jednostavno obore s nogu. Njihov nastup je rokerski konzistentan i uživo bez mane, kako je to bilo još onomad u beogradskoj Hali sportova, ali je sada ugođaj zreliji, senzibilitet još skupoceniji i prevučen zvezdanim sjajem. Plus perfektna interpretacija Kobejnove „All Apologies“.
Subota uveče na glavnu pozornicu donosi međutim novu definiciju aktuelnog „coola“: sezonu otvaraju neodoljivi Klaxons, prašteća družina koja pronosi nasleđe britanske gitarske pop škole, iznad koje su vokali ošamućujući ali i odlučni u isti mah. Njihovo praktikovanje klasike engleske melodioznosti u savremenom ruhu – baštini od psihodelije ‘60, u njihovoj inspiraciji izmešani su i Blur i rani Pink Floyd i Kinks, a sve se na kraju pretvara u prvoklasni igrački diktat. Sa scene silaze uz „Michelle“ Bitlsa, a iz publike ih pozdravlja i – Sunđer Bob!
Norveški Royksopp demonstriraju drugačiju vrstu plesnog štimunga – on je snen ali psihoaktivan, njihov stil proizašao je iz elektronike ‘80, a intenzivan utisak umnoženog ritma podstiče okultnost i mistiku simfoniziranog popa. Kada njihova izvrsna pevačka kolaborantkinja izvede upečatljivu verziju „Wuthering Heights“ Kejt Buš doživljaj je potpun, a publika u delirijumu.
No, delirijum tek dolazi. Gospodična Elliott izlazi pred vaše oči kao vlasnica šoua blistavog poput zlatnog mikrofona u njenoj ruci ili kolekcije svetlucavih trenerki koje menja u onih nekoliko sekundi dok njeni plesači samo istrče na podijum. Missy Elliott je mučna grmljavina glasa, dama dirljivo verna svojim bazičnim rep prauzorima, koja nije ni za dlaku kontaminirala svoje ideale komercijalnim podilaženjima, niti narušila svoju neprikosnoveno izgrađenu žensku samosvest o hip hopu. Oko svega toga drhte brze sexy koreografije, pravo slavlje uličnog teatra, propovednička magija što saobraća sa svakim mišićem u vašem telu i totalni „respect“ za lične heroje, od kojeg jednog – Majkla Džeksona – i nosi na grudima svoje crne odežde. Ovo je neka verzija „Do The Right Thine“ Spajka Lija uživo, samo što su međurasni odnosi zamenjeni ovde onima između muškaraca i žena. A Missy Elliott radi pravu stvar, nemojte ni da sumnjate u to.
NIS ugostio novinare
Novi Sad – Predstavnici Naftne industrije Srbije ugostili su u petak veče u neformalnoj atmosferi Egzit festivala u Novom Sadu brojne predstavnike medija. NIS već petu godinu zaredom podržava taj muzički festival u okviru svog programa korporativno-društvene odgovornosti Kultura bez granica. G. V.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
