Smrt, magla i bezbedna plovidba

Naime, tokom rutinske operacije kolena njegovo srce je iznenada stalo, pa su hirurzi električnim udarima morali da uspostavljaju normalan ritam otkucaja, ali – za divno čudo – oživeli i oduvek prilično brbljivi pevač o ovom iskustvu javno nije želeo da govori. Tako smo ostali uskraćeni za informaciju da li je i on video tu volšebnu belu svetlost od koje bi, kažu neki, trebalo bežati, ali je zato četvoromesečni period oporavka od kontakta sa smrću detaljno opisivao: „Delovi mene su ostali na tom operacionom stolu… Bio sam i fizički i mentalno iscrpljen, dezorijentisan i izgubljen kao u najgušćoj magli… U jednom trenutku shvatio sam da me samo rad sa bendom može vratiti u život, pa sam ih pozvao da mi se pridruže. Petorica su u maglu ušla, ali jedan nije uspeo da iz nje i izađe.“ Homi je ovde mislio na dugogodišnjeg bubnjara Džoija Kastilja, kome je uručio otkaz, što fanove i nije toliko iznenadilo jer je prgavi (a i prilično pirgavi) vođa ovakve poteze već vukao ranije – svog najboljeg prijatelja Nika Oliverija iz benda je izbacio 2004, nedugo nakon objavljivanja „Songs for the Deaf“, najuspešnijeg albuma grupe do danas.

Pošto je usred rada na „… Like Clockwork“ ostao bez bubnjara, Džoš je u pomoć pozvao prijatelja Dejva Grola (Nirvana, Foo Fighters), koji je već svirao sa QOTSA i sa kojim je 2009. osnovao supergrupu Them Crooked Vultures (treći član je Džon Pol Džons iz Zeppelina). S obzirom na to da je drugi veliki prijatelj Trent Reznor (Nine Inch Nailes) razglasio da QOTSA nakon šest godina pauze snimaju nove pesme, Džošu se telefonom javio Elton Džon, koji je konverzaciju počeo rečenicom: „Jedina stvar koja tvome bendu fali jeste jedna istinska kraljica!“ Par dana kasnije ser Elton se pojavio u studiju voljan da sa bendom snimi baladu, ali mu je Džoš odsvirao uvodni hard-rok rif iz „Fairweather Friends“, kojem je engleska „kraljica“ odmah dodala deo na klaviru, usmeravajući pesmu u pomalo neočekivanom pravcu – ka zvuku i atmosferi Bouvijevih radova iz sedamdesetih godina. Džošu se Eltonov doprinos veoma dopao, pa je došao na ideju da bi i ostale pesme, koje nikako nije uspevao da dovede u završnu formu, mogla da spase razmena energije i ideja sa drugim muzičarima. Usledili su pozivi Aleksu Tarneru (Arctic Monkeys) i Džejku Širsu (Scissor Sisters), kao i bivšim članovima benda Marku Lenigenu i Niku Oliveriju, pa je uz veliku pomoć prijatelja kreativni točak počeo polako da se okreće („Sve je trajalo prokleto dugo, čitavih sedam meseci“, seća će Džoš), zaustavljajući se tek na melanholičnoj baladi „… Like Clockwork“, čiji enigmatični stihovi „One thing that is clear, It’s all down hill from here“ okončavaju šesti studijski album grupe.

Iako prva preslušavanja deset novih kompozicija otkrivaju njihovu koherentnost, preovlađujući utisak je da se tek nekoliko njih kvalitetom izdiže iznad QOTSA proseka (pomenuti prog rok „Fairweather Friends“, psihodelični mračni fank „If I Had a Tail“, hard-rokerska „My God Is The Sun“ i zavodljivi pop-rok „I Sat By The Ocean“), ne donoseći pritom značajnije stilske promene u odnosu na prethodne radove grupe, niti filozofski pristup „velikim temama“, inspirisan Džošovim iskustvima stečenim u postoperativnoj magli. Baš nasuprot, stihovi kojima u melodramatičnoj baladi „The Vampyre Of Time And Memory“ pevač pokušava da opiše kroz šta je prošao („The Vampyre of time and memories has died, I’ve survived, I speak, I breathe, I’m incomplete, I’m alive, hurray, you’re wrong again coz’ I feel no love“) predstavljaju samo gomilu nabacanih rečenica koje zajedno ne čine ništa smisleno, pa se na momente stiče utisak da je pesma parodija, iako se Džoš kune da nije. I delovi mračne, na momente zloslutne „Kalopsie“ slušaoca podsećaju da je njen autor utekao iz zemlje senki („Far, far from shore, The land of nightmares, Gone forever more“), ali ulaskom u još jedan bouvijevski refren priča se jednostavno raspada, zahvaljujući navali stihova koji verovatno samo Džošu nešto i znače („Forget those mindless baboons, They’re off playing god, Copy cats in cheap suits, All playing it safe“).

Ako se i neće pamtiti po kvalitetnoj lirici, a postojao je povod koji se javlja jednom u životu, za „… Like Clockwork“ se može reći da je u potpunosti ispunio očekivanja na planu interpretacije i produkcije pesama. Brže numere su – u najboljoj QOTSA tradiciji – sazdane na melodičnim hard-rok rifovima i čvrstoj ritam sekciji, dok baladama dominira neuobičajeno senzibilan vokal koji, čini se, ranije nije odavao takvu sigurnost i smirenost. Džoš tvrdi da je to posledica uživanja u čarima porodičnog života koji mu je postao najvažniji tek nakon što je otkaz dao još jednom svom nerazdvojnom prijatelju – kokainu, mada će pre biti da je suočavanje sa sopstvenom smrtnošću ono što je spustilo na zemlju „buntovnika iz pustinje Mohave“. I nateralo ga da malo porazmisli o tome kojom će brzinom nastaviti da se kreće kroz život. Jer, kao što je i sam primetio u „Smooth Sailing“ – „Fear is the hand that pulls your strings“.

Što će reći, kad se potrudi, Džoš ume i da napiše poneki zanimljiv stih.

Ocena: 7/10