Pako de Lusija se na sceni Sava centra sinoć pojavio bez velike pompe, čitav sat kasnije od najavljenog početka koncerta. Užurbano se naklonio i bez reči seo i zasvirao svoje prve tonove na svetskoj turneji koju je započeo upravo u glavnom gradu Srbije.
Umesto da utihne i prepusti se nežnim i strasnim, prvim tonovima iz Pakovih struna, publika je zagrmela na nekoliko fotoreportera koji su koristili svojih par minuta da fotografišu virtuoza. Pale su i psovke. Maestro se namrštio. Oklevajući je nastavio da svira. Nestrpljivi duhovi najzad su gotovo utrnuti, pratili svaki najfiniji ton gitare. Sedam crnpurastih, dugorukih muzičara pridružili su se De Lusiji, prizivajući običnim pljeskanjem dlanovima prizore iberijskih dražesnih žena u plesnom zanosu. Uz treću numeru prvi redovi su trupkanjem nogu širili pravu špansku muzičku groznicu. Usna harmonika dala je evropski ton flamenku, dok su vokali i dlanovi podsećali na dvostruki identitet Španije, Pirinejima odsečene od Evrope i na milost prepuštene mavarskim uticajima. „Signor Paco habla poco“ (gospodin Lusija malo govori), ali bolnom grimasom na licu ovog muzici predanog Španca, kao i otresitim, prkosnim pomeranjem ramena, duši slovenskoj savršeno propoveda o španskom „el corason“. Publika ga već aplauzom zapljuskuje i usred pesme. Pogledom i šeretskim osmehom, Lusija se ulaguje i divi solažama svojih dostojnih pratilaca.
Nakon što su španski gosti i srpski domaćini oprostili „manire“, na bini i među publikom, divili su se muzičkim deonicama dostojnih čitanja Lorkinih stihova, uzvišenih poput Gaudijevog hrama i mračnih kao strasti Almodovarovih filmova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
