Strast Mediterana

Karijera švedske pop grupe ABBA nekako je sudbinski povezana sa Britanijom, jer je njihov planetarni uspeh započeo pobedom na pesmi Evrovizije 1973. godine u engleskom letovalištu Brajtonu sa pesmom „Waterloo“.

Prvobitni uspeh grupe ABBA delovao je kao fascinacija muškog dela stanovništva sa dve ekstra privlačne pevačice – Agneta Faltskog i Ani-Frid Lingštat su šarmantno interpretirale lake note svojih muzičkih i životnih partnera Benija Andersona i Bjorna Ulveusa. Pesma Evrovizije ni tada, kao ni danas, nije predstavljala neko merilo vrednosti na evropskoj muzičkoj sceni, a ni garanciju uspeha. Ključ, međutim, nije bio u lepoti Šveđanke i Nemice, već u fantastičnom daru za melodiju i produkciju dvojice simpatičnih bradonja, kao i opredeljenju da se pesme snimaju i plasiraju na engleskom jeziku. Takva strategija, kao i menadžment impresarija Tomasa Johansona, doveli su do toga da ABBA bude četvrta na listi najprodavanijih muzičkih imena svih vremena sa prodatih preko 380 miliona jedinica (singlova, albuma i kompakt diskova). Kada je posle 11 godina 1983. kvartet prestao da radi, bračne zajednice (Faltskog-Ulveus i Lingštat-Anderson) su se već raspale. Partnerstvo dvojice kompozitora i aranžera, međutim, nastavilo je da funkcioniše, u potrazi za novim formatima i izazovima.

Da će muzika Andersona i Ulveusa postati uspešna na londonskom Vest Endu i njujorškom Brodveju – niko nije mogao ni da zamisli. Prvi eksperiment te vrste bilo je postavljanje mjuzikla Chess („Šah“) u Londonu, kada je na muziku dvojca iz Švedske tekst napisao legendarni Tim Rajs, partner Endrju Lojd Vebera i autor stihova za uspešne mjuzikle kao što su Jesus Christ Superstar i Evita. Glavnu ulogu je tumačio engleski pevač Marej Hed, koji se dokazao kao Isus u najvećem uspehu tandema Veber-Rajs, a iz mjuzikla je proizašao hit-singl „One Night in Bangkok“ 1983. godine.

Drugi talas popularnosti grupe ABBA i njihovog muzičkog nasleđa usledio je početkom 1990-ih, kada je engleski elektropop duo Erasure, pod vođstvom legendarnog producenta i multiinstrumentaliste Vinsa Klarka, objavio maxi-singl pod nazivom „Abba-esque“. Deset godina od prestanka rada švedskog kvarteta na taj način je obeleženo jednim novim i kreativnim tumačenjem njihovih kompozicija, a ne nekom lažnom patetikom ili nostalgijom. Ako je tokom aktivnog delovanja grupe ABBA bilo možda teško da se sagleda i vrednuje njihov talenat i doprinos savremenoj globalnoj muzičkoj baštini, početkom devedesetih je postalo politički korektno da se njihov opus svrstava odmah uz Bitlse, bez ranije obaveznih banalnih aluzija na temu lakih nota i jeftine pop patetike.

Naredna faza u karijeri muzičkih čudotvoraca iz Švedske je bilo postavljanje mjuzikla Mamma Mia u Londonu, početkom novog milenijuma. Ovog puta nije komponovana nova muzika, već je od postojećeg opusa ABBA napravljen izbor dvadesetak hit-numera (sa postojećim stihovima), a spisateljica Katarina Džonson je dobila zadatak da napravi priču koja će poslužiti kao libreto. Anderson i Ulvaes se pojavljuju kao koproducenti mjuzikla, ali sem njihovih „evergreen“ pesama za uspeh produkcije je jednako zaslužna Džonsonova, koja je veselim, životnim tekstom pogodila pre svega senzibilitet njihove muzike i još uz to spojila više generacija ljudi. Neki će reći da je ljubavna priča sa „happy endom“, locirana na grčkom ostrvu slična ambijentu latino-sapunskih opera – ali u tome je ključ univerzalne privlačnosti mjuzikla širom sveta. Nacionalne kulturne baštine pojedinih zemalja i krajeva sveta imaju svoju vrednost i mesto, ali dela koja dugo traju imaju i komponentu univerzalnosti i globalna su kulturna baština celog sveta, bez stida i nacionalne boje. Baš kao što su i proizvodi / brendovi poput Koka Kole ili Najk globalni fenomeni.

Organizatori gostovanja mjuzikla Mamma Mia iz Beogradske arene su povukli hrabar potez dovođenjem londonske produkcije u Srbiju. Tradicija mjuzikla kod nas svedena je na nekoliko stalnih predstava Pozorišta na Terazijama i povremenih pokušaja postavljanja većih produkcija poput „Kose“ Ateljea 212. Nažalost, za dugotrajnost takvih domaćih poduhvata je broj publike ograničen, pa su zbog toga i budžeti produkcija nedovoljni. Produkcija poput Mamma Mia je mnogo veće srazmere i tehničkih zahteva, pa time ovu formu izvode iz malih pozorišnih sala na veliku pozornicu kao što je Beogradska arena. Popularnost muzike grupe ABBA, pitka i vesela priča koja je podloga mjuzikla, kao i širok dijapazon publike koju ovakve predstave privlače u svetu garantuje da će mjuzikli poput ovog i u Srbiji konačno imati veliku i brojnu publiku.

I na kraju jedna mala preporuka: Ako ste gledali film Mamma Mia iz 2008, godine, bićete fascinirani u kojoj meri je filmska priča zapravo verno preneta pozorišna produkcija. Filmska verzija mjuzikla je u svetu došla posle više uspešnih pozorišnih sezona i dalje je popularizovala mjuzikl. Kod nas je prvo stigao film, pa sada dolazi na red mjuzikl – ali to ne može da smeta onima koji su film već videli. U bioskopskoj sali ne možete da pevate, pljeskate i lupkate nogom, što je ono što čini gledanje mjuzikla tako posebnim.