Suprotnosti koje to nisu

Međutim, i površan uvid u spisak „duplih“ albuma izašlih od kraja pedesetih do danas otkriva da su samo neki od njih i zaslužili epitet remek-dela (pre svih „White Album“ Bitlsa, „The Wall“ Pink Flojda, Dilanov „Blonde on Blonde“, „Exile on Main St“ Rolingstonsa i „Physical Graffiti“ Led Cepelina), dok se ogromna većina može smatrati pretencioznim i, u znatnoj meri, zamarajućim pokušajima. Komponovati „u cugu“ dvadesetak ujednačenih, a dobrih pesama, mogli su (i moći će) samo najtalentovaniji i to u trenucima posebnih nadahnuća, što opet ne obeshrabruje brojne rokere da se svake godine upuste u „umetnička eksperimentisanja“ i „konceptualistička istraživanja novih prostora“, koja se obično materijalizuju u vidu (nepotrebnih) osamdeset i više minuta muzike. Kao da ih neko iznova i iznova uverava da je tolika „minutaža“ konačan dokaz dostizanja nekakvih vrhova umetnosti rezervisanih samo za probrane. A nije.

Prošle godine su na ovaj mit naseli i Bifi Klajro (Biffy Clyro). Ovaj škotski trio (pevač i gitarista Sajmon Nil i braća blizanci Džejms i Ben Džonston, ritam sekcija) u poslednjoj je deceniji prešao trnovit put, od lokalnog prog-hardkor-pank benda do jedne od tri vodeće britanske mejnstrim grupe (druge dve su Koldplej i Mjuz). Ovakva muzička transformacija jeste bila neobična, ali – kako su članovi grupe i sami priznali – vodila ih je ideja približavanja sopstvene muzike većem krugu ljudi, pa su na brojnim festivalima i nastupima (kao predgrupa) sa afirmisanim bendovima postepeno menjali i prilagođavali svoj stil. Prepoznatljivi elementi „prve muzičke ljubavi“ su, ipak, i danas prisutni u njihovim melodijama (npr. „žestoki“ rifovi i promenljiva dinamika pesama), ali im se zvuk u međuvremenu pozicionirao negde na transverzali Nirvana-Fu Fajters, što i ne čudi, jer su sa Grolovim bendom često nastupali. To je bilo posebno uočljivo na albumima „Puzzle“ (2007) i „Only Revolutions“ (2009), koji su im doneli i prve veće komercijalne uspehe, ali – za razliku od „rivala“ Koldpleja i Mjuza – Bifi Klajro nikada nisu bili na prvom mestu ostrvske liste, što ih je činilo prilično frustriranim. Da blam bude još veći, pobednik muzičkog serijala „X factor“ Met Kardl obradio je njihovu pesmu „Many Of Horror“ (u njegovom izvođenju ona se zove „When We Collide“) i uskočio pravo na prvo mesto, dok je original uspeo da se popne samo do osmog. Nakon izlaska „Only Revolutions“ bend je na turneji bio skoro dve godine, pa je odvojenost od porodica i prijatelja (kombinovana sa „on the road“ životnim stilom) donela ozbiljne probleme: Ben Džonston je postao alkoholičar, a Sajmon Nil se borio sa depresijom. U jednom trenutku su pomišljali i da bend raspuste i odu na poduži odmor, ali ih je sjajan prijem kod publike, prouzrokovan efektnim i energičnim živim nastupima, podsticao da guraju dalje. Bifi Klajro su, u suštini, svoj put ka vrhu „krčili“ na staromodan, ali proveren način: kroz brojne kontakte sa fanovima, tokom kojih sebe nisu ni malo štedeli. Publika to ume da prepozna, pa je baza poštovalaca počela da se širi, ali uz ne malu cenu. „Kada smo konačno stigli kući osećali smo se kao da tu ne pripadamo…“, prisećao se nedavno Nil. „Sve pesme koje smo tada pisali bile su pune ljutnje, nekakve nepodnošljive muke i uz to potpuno rasparčane. Bilo nam je potrebno da se izolujemo, promenimo nešto u glavama i sagledamo sve iz drugog ugla, pa se odlazak u Kaliforniju nametnuo kao najbolje rešenje“.

Odmorni, osunčani i oraspoloženi, ušli su u studio početkom 2012. i počeli rad na novom albumu. Tokom i neposredno nakon turneje Nil je napisao četrdesetak pesama, od kojih je dvadeset preživelo sud „plemenskog saveta“ čiji je član, pored trojke iz benda, bio i producent Gart „GGGarth“ Ričardson. Iako je ukupno trajanje probranih melodija bilo manje od 80 minuta (što znači da su mogle da stanu na samo jedan CD), bifijevcima je neko (ili nešto) došapnu(l)o da ne bi bilo loše da ih podele u dve grupe i objave u formi dvostrukog albuma (jer, bend je na vrhuncu karijere, kad će ako ne sad!), pa je odlučeno da prvi CD čine „mračnije“ i depresivnije pesme koje, kao, govore o teškoćama s kojima se bend suočavao, a drugi one koje, kao, nose vedrije tonove i najavljuju bolje dane. Ubrzo je svaki CD dobio i svoje ime (prvi „The Sand at the Core of Our Bones“, drugi „The Land at the End of Our Toes“), a da bi se cela priča „umetnički“ zaokružila angažovan je i Storm Torgerson da kreira omot (otuda još jedno stablo na prednjoj strani nekog rok albuma, što je fenomen o kome smo pisali prošle sedmice).

I ne bi sa ovakvim „konceptom“ bilo nikakvih problema, možda bi, čak, i Nilovo objašnjenje zašto objavljuju dupli album („CD-ovi su u lirskom pogledu sušta suprotnost jedan drugom“) moglo da se prihvati kao dovoljno uverljivo, da nije jedne „sitnice“: pesme na oba diska zvuče skoro potpuno isto, to jest svojim melodijama one ne oslikavaju nikakva „suprotstavljena“ osećanja i raspoloženja već – naprotiv – pojačavaju utisak da su na silu podeljene u dva tabora, da bi se poduprla priča o „konceptualizmu“ i zabašurila činjenica da „Opposites“ ne donosi ništa suštinski novo. Bend je, očigledno, želeo da novim pesmama osigura trenutne pozicije (što je i razumljivo, jer je do njih došao napornim radom), pa se uzdržavao od eksperimentisanja i uglavnom „kao pijan plota“ držao formule koja je prodala prethodne albume: ciklični kreni-stani rifovi, plus propulzivna ritam sekcija, plus veliki „himnični“ refreni, plus emotivna interpretacija. Bazičnoj supstanci je, istina, pridodato i malo zvukova gudača („Victory Over the Sun“, „Trumpet Or Tap“, „Opposite“) i sintisajzera („Skylight“), malo horova („Biblical“), rok klavira („Pocket“) i marijači truba („Spanish Radio“), ali je rezultat svega toga da na momente Bifi Klajro zvuče kao Snou Patrol, što verovatno nije pravac u kome bi Nil i društvo voleli da se u kreću (ili možda jeste?)

U svakom slučaju, da su umesto dvostrukog CD-a škotski rokeri objavili „običan“ album sa dvanaestak kompozicija, utisak bi bio daleko povoljniji, jer na „Opposites“ ima odličnih pesama („Different People“, „Modern Magic Formula“, „Stingin’ Belle“, „Accident Without Emergency“) koje potvrđuju da bend može još da napreduje i da nije ispucao sve svoje adute. Dobra vest je da se „Opposites“ odmah po izlasku popeo na prvo mesto britanske liste, što će s benda konačno skinuti (pre)veliki pritisak. Loša vest je da je Sajmon Nil čuo da ima i rok autora koji su snimili dobre trostruke albume.

Neće valjda…

Ocena: 6/10