Svetlana Spajić, pevačica srpske tradicionalne muzike: Ushićenje i suze u kozaračkom kolu na Tajvanu

Tokom World Music Festivala ESTAM ovog vikenda u kragujevačkom SKC-u održaće se vaša trodnevna radionica tradicionalnog pevanja. Šta na njoj podučavate zainteresovane za ovakvu vrstu pevanja?

Planiramo da trećeg dana sve što smo podelili i usvojili u prethodna dva dana predstavimo javno, možda baš u prirodi, na otvorenom, jedan mali nastup, ali urađen sa ozbiljnošću i odgovornošću. Zamisao je da se učesnici pre svega susretnu sa mnom kao ličnošću, sa mojim iskustvom tokom prethodnih decenija pevanja i usvajanja tradicionalnih pesama, i da im u zajedničkom radu, kroz pesmu, predam deo svog znanja i razumevanja naše narodne kulture. Sa nadom da će im biti na korist! Koje će to pesme biti, to će nam se samo kasti tokom zajedničkog rada.

Neumorno izučavate i beležite našu tradicionalnu muziku i stvaralaštvo. Kako izgleda vaš rad na terenu?

Izbegavam sintagmu rad na terenu, nema puno smisla u mom slučaju, budući da sam se čvrsto povezivala sa određenim zajednicama i narodnim umetnicima, iz Kninske i Bosanske krajine, Slavonije, sa Ozrena, iz istočne Srbije..  Naše prijateljevanje i zajedničko pevanije traje već decenijama. Mislim tu, pre svega, na Obrada Milića, diplara, guslara i pevača iz Žegara, te na Olgu Krasojević, legendarnog pevača i dugogodišnjeg vođu Crnućanke podno Rudnika. Lepota njihovih ličnosti, punokrvnost u izvođenju tradicionalnih pesama, i njihovo poimanje narodne kulture utisnuto je u mene do kraja života. Zahvalna sam za svaku priliku kada mogu ponovo da odem u Žegar, ili kad ponovo mogu da ih ugostim kod sebe u Beogradu.

Vaš izvođački repertoar je izuzetno bogat i širok, obuhvata različite načine pevanja ali i gotovo sve krajeve gde žive Srbi?

Tako je, s tim što sam svesna šta mi ide bolje, šta slabije. Gde god sam češće i više odlazila, gde su lične veze postajale čvršće, ta se tradicija u meni bolje utisnula. Kako god, mora puno da se radi, promišlja, iznova vraća na već usvojeno. Dobro polazište bilo je upravo rad u jednoj mikrosredini, zajednici, primiti prvo sav repertoar jednog sela. Odatle se onda stvara mogućnost da se primi i tradicija krajeva gde niste imali previše ličnog odnosa sa pevačima, barem osnovni principi su vam jasni. Duh narodne pesme je sa vama, i pomaže vam u daljim naporima i istraživanjima.

Realizovali ste brojne projekte i predavanja na temu tradicionalnog stvaralaštva i muzike. Često držite predavnja i u inostranstvu. Kako ljudi tamo reaguju na muzičke oblike i stvaralaštvo koje vi negujete?

Taj me poziv valjda pronašao baš zato što nikad nisam zamišljala da ću se tim baviti. Krenulo je interesovanje drugih za to što radim i kako usvajam tradiciju i tako je sve počelo. Ovde želim da pomenem divnog, izvanrednog etnomuzikologa Selenu Rakočević koja me je pozivala da podelim svoje znanje sa mladim pevačima i studentima etnomuzikologije, kroz etno kampove i radionice. Njen nedavni prerani odlazak izuzetno mi je bolan i veoma me pogodio. Poslednja značajnija radionica bila je ona koju je u decembru organizovao Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu, a ticala se pevanja iz vika. Osim praktičnog dela (gde su mnogi uspeli da povuku pesmu do kraja), to predavanje je bio još jedan (večiti!) dijalog sa Miloljubom Šakovićem, otelotvorenjem moći i lepote pesme iz vika. Ovaj veliki narodni umetnik napustio nas je u januaru, kada i Smilja Kotur, veličanstveni pevač iz Jasenovca, Sa njima je otišao čitav univerzum znanja, lepote i posvećenosti narodnoj tradiciji.

Održali ste mnogo predavanja van zemlje?

Redovno sarađujem sa Akademijom DROM iz Bretanje, a kao predavač bila sam često pozivana od strane Eastern European Folklife Center, najveće američke asocijacije za negovanje balkanske muzičke tradicije. Više od 40 godina oni dovode predavače, nosioce tradicionalne kulture sa Balkana koji podučavaju Amerikance narodnim pesmama i igrama. Treba otići i doživeti koji je nivo svirke i igre u jednom EEFC kampu.

Jedna od najdirljivijih radionica bila je ona na Tajvanu, 2018. godine, ushićenje i suze u kozaračkom kolu neću zaboraviti. Ili jedan čudesan susret na koncertu u organizaciji Bejler fondacije, u Cirihu, kada je iz publike krenula srpska pesma, mladih Švajcarkinja koje su koju godinu ranije bile na radionici u jednom selu u Alpima…

Ljudima je to potrebno, potrebno im je da čuju, nauče i oprobaju se u nečemu što je drugačije muzičko razmišljanje. Poput persijske ili indijske tradicije i naša srpska je svet i univerzum za sebe, ustrojen na jedinstvenim principima, a izvorište te starinske pesme pre svega je srpski jezik.

Sarađujete sa brojnim domaćim i svetskim umetnicima, ne samo muzičarima.

Da, jedan koncert narodnih pesama je višedimenzionalan, uvek složen umetnički događaj, jer i narodna kultura je kompleksna i proistekla je iz zajedničke interakcije, veoma intenzivnog praktičnog i duhovnog života jedne zajednice i jednog naroda. Prirodno je da u mom slučaju traži uključivanje više umetničkih medijuma. Odatle su proistekle i te saradnje. Nedavno je Družina bila u Boljevcu, i upravo nam je Nenad Radosavljević iz ondašnjeg Kulturnog centra, a zaslužan što smo ponovo zapevale podno Rtnja, posvedočio o svom osećanju, o onom daljem i iza što doživljava na našim koncertima.

I danas posećujete i obilazite sabore sa tradicionalnom muzikom i izvornim seoskim grupama. Koliko je takav način muzike kod nas očuvan? Da li nestaje ili se posebno i dalje neguje u određenim sredinama?

Za mene je najvažnije Sijelo Tromeđe, i znala sam da direktno iz Njujorka ili Mančestera stignem u Strmicu podno Dinare na taj predivan narodni sabor, pre svega srpskih krajiških pevačkih grupa. Možda da zainteresovani krenu odatle. Bila sam i na drugim saborima, mnogi su mi veoma značajni, pogotovo krajiški crkveno-narodni zborovi, oni su dosta slobodni, životni, nisu takmičarskog karaktera što je meni isto važno. Ne bih se sada upuštala u procene šta je gde je i kolko očuvano, kada bi gledala koliko je izgubljeno, obeshrabrila bih se. Često se narodna pesma neguje baš u nekim sredinama gde su ljudi skrajnuti, zaboravljeni, zanemareni, za koje se ne zna među Srbima.

Predavanja o srpskoj tradicionalnoj muzici u SAD, saradnja sa Bobom Vilsonom

Svetlana Spajić (1971, Loznica) završila je Filološki fakultet u Beogradu (odsek za engleski i nemački jezik i književnost) i Međunarodnu školu holokausta na institutu Jad Vašem u Jerusalimu, Izrael (osnovne studije i master seminari).

Od 1993. posvećena je negovanju i očuvanju srpske tradicionalne kulture, sakupljajući i učeći na terenu, od izvornih pevača najstarije generacije. Njen repertoar srpske arhaike obuhvata najstarije tradicionalne pevačke oblike iz Kninske Krajine (orzalice, ojkalice, kantalice), Glamoča (starinske groktalice), Bosanske Krajine (groktalice, krajiško pevanje na bas, ojkača i krajiška kontra iz Potkozarja, potresalice iz oblasti Mrkonjić Grada), staro dvoglasno pevanje iz zapadne Slavonije, Korduna i Banije, staro pevanje sa Ozrena (centralna Bosna), gange iz Istočne Hercegovine i staro pevanje sa Romanije, pevanje iz vika, Zapadna Srbija, zlatiborska kajda sa Zlatibora, staro sekundno pevanje i kantalice iz Podrinja, dvoglasno baladno pevanje iz Istočne Srbije, pevanje uz kaval i staro pevanje posamce sa Kosova i Metohije i dr.

Od 2009. godine predvodi Pjevačku družinu Svetlane Spajić, grupu mladih beogradskih pevačica sa kojima izvodi najrazličitije forme grupnog tradicionalnog pevanja.

Držala je predavanja o srpskoj narodnoj tradiciji i kulturi sećanja u više od 15 zemalja u Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Redovno drži radionice tradicionalnog pevanja u zemlji i inostranstvu, a kao deo master programa 2010. godine radila je sa studentima Sibelius muzičke akademije iz Helsinkija. Od 2011. godine sarađuje sa Akademijom za usmeno stvaralaštvo u Bretanji i sa Akademijom za ranu i baroknu muziku ARIA iz Nanta, Francuska.

Sarađuje, od 2012. godine sa američkim East European Folklife Center i učestvuje kao predavač u njihovim obrazovnim programima, a angažovana je od 2011. godine i kao autor muzike i izvođač na pozorišnom projektu „Život i smrt Marine Abramović” pozorišnog reditelja Roberta Vilsona.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Mjuzikl Zorba kragujevačkog Teatra pred beogradskom publikom u Pozorištu na Terazijama

Urušavanje nosećih stubova društva: Nemamo pravo da ćutimo – Pokret građana Kulturna revolucija

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“

Neće nam doći ni Harvard ni Kembridž, već Troteri iz Pekama