Nekada Terens Trent D Arbi sada Sananda Maitreja : Da sam ostao onaj koji sam do tada bio, nema šanse da bih preživeo

Isto tako i pitanja zašto je promenio ime, otkuda to da sada živi u Italiji i tako dalje,

U intervjuu za Nova. rs koji je Sanadom Maitrejom vodila novinarka Jelena Koprivica Sananda Maitreja odgovora na mnoga od njih, a između ostalih dokazuje da njegova autentična pojava i veliki uspeh nisu bili stvar trenutka nego da je reč o posvećenom umetniku koji se izabrao život po sopstvenim pravilima bežeći od komercijalnih zahteva kakvi se često nameću stvaraocima kada uđu u svet muzičkog biznisa i postanu slavni.

“U Americi je pravljenje para glavni zadatak umetnika, dok u Evropi može da sledi svoju viziju. I zato je Evropa najbolje okruženje za jednog umetnika, kaže jedna od najvećih zvezda osamdesetih Sananda Maitreja.
Ovaj umetnik, kompozitor, aranžer, producent, multiinstrumentalista, preduzetnik, kao i čovek koji sebe predstavlja kao postmilenijumskog rokera za svoju impresivnu karijeru, kako je ispričao pripremao se, između ostalog, i kroz boks kojim se amaterski uspešno bavio, kao i kroz vojsku.

„ Nema sumnje da sve što mi se desilo pre muzičke karijere bila je priprema za moj život u muzici. Siguran sam u to. Bio sam u vojsci, i kad se osvrnem unazad, shvatam da je to bilo neophodno da mi usadi disciplinu neophodnu za uspeh i opstanak u muzičkoj industriji. A boks mi je definitivno pomogao da izbrusim svoj instinkt ratnika. Mislim da su i vojska i boks povezani u smislu da je to, na neki način, bila moja ratnička vežba. A da bi bio uspešan kao umetnik mislim da moraš da imaš prirodu ratnika. Ako si istinski umetnik, ako živiš umetnički život, neophodna ti je snaga, disciplina i vizija ratnika kako bi ti pomogla i zaštitila te, ali i dozvolila ti da radiš ono što ti je životni poziv“ , objasnio je Sananda Maitreja, koji je u 33 godini odlučio da promeni ime i objavi peti album „WildCard!“, kao nezavisni umetnik.

Nedavno, Sananda Maitreja  objavio je 13. po redu studijski album „The Pegasus Project: Pegasus & The Swan“, a u okviru turneje, na kojoj predstavlja ovo izdanje, sviraće 26. juna u „Jevremovcu“

Govoreći o tome kako je došlo i kako izgleda stvoriti novi identitet identitet na vrhuncu karijere Sanada Maitreja kaže:

„Poenta je da se u životu nađeš na raskrsnici i shvatiš da, kuda god da kreneš, bićeš sjeban. Ako kreneš levo, čeka te sranje, desno – opet sranje. Pošto znaš da se Orfej spustio u pakao da spasi Euridiku, postaviš sebi pitanje – da li je to putovanje vredno svega? Da sam nastavio karijeru kao Terens Trent D‘ Arbi, zbog kojeg sam bio u paklu, ostao bih tamo. Shvatio sam da, ako uzmem identitet Sanande Maitreje, takođe ću proći kroz pakao, ali ću uspeti da se izvučem iz njega. Da sam ostao onaj koji sam do tada bio, nema šanse da bih preživeo. I bilo mi je jasno da moram da se transformišem, ne samo zbog muzike, već i psihičkog i duhovnog opstanka. Ime Sananda došlo mi je u nekoliko uzastopnih snova, u seriji snova, koja je trajala nepune dve godine. Tad sam osećao takvo distanciranje od svog prethodnog imena i da ste me nazvali starim trebalo mi je nekoliko sekundi da registrujem da mi se uopšte obraćate. Jer, znate, psihološka trauma izaziva distanciranje. Pokušao sam da preuzmem kontrolu nad sopstvenim životom koji mi je oduzet. Moje prethodno ime sada je pripadalo grupi deoničara. I nije bilo moje. Put napred bio je vrlo jasan i imao sam hrabrosti da se otisnem na njega. Kad sam meditirao duh me je uverio da sam spreman za taj izazov i da ću, ne samo stvoriti novi identitet, već vaskrsnuti stari iz čistilišta u koji su ga gurnuli oni protiv kojih sam se borio do tada“

Kada je reč o odluci da se iz Amerike preseli u Evropu Sananda Maitreja je ispričao da je bit Starog kontinenta i razlike spram Amerike veoma brzo spoznao.

„Evropa je uvek bila otvorenija za različita mišljenja, ideje. Nema toliko ograničenja spram ljudi koji imaju dobre ideje. Evropljani su, čini mi se, otvoreni za bilo šta što deluje kao dobra ideja ili interesantno delo. U Americi je sve nekako fokusirano na komercijalne stvari. I pravljenje para je glavni zadatak umetnika u Americi. A u Evropi umetnik može da sledi umetničku viziju i da ne bude toliko opterećen finansijskim aspektom posla. A to je za umetnika najbolje okruženje. I ja, kao osoba koja voli život, kulturu, umetnost, obožavam Evropu. Uvek sam cenio ono što mi je Evropa pružila kad je posredi moje lično obrazovanje – sve one ljude koje je dala u umetnosti, literaturi, nauci, filozofiji. Tako da se uvek dobro osećam u Evropi. I znao sam to kad sam prvi put došao ovde. Znao sam da će to biti mesto u kojem ću živeti. I vratio sam se, zvanično, u Evropu 2001. godine. I ne planiram da idem bilo gde drugde, sem da ostanem ovde“ u Evropi objasnio je Sananda.

O tome koliko mu se promenio život s uspehom prvog albuma „Introducing the Hardline“, kao dečaku koji je odrastao u Harlemu Sananda kaže da je promena bila dramatična.

„Ljudi me često pitaju, kao neki kliše, „Hej, da li te je uspeh promenio?“. Naravno da jeste. Čitava poenta uspeha jeste bila da transformišem svoj život od dečaka rođenog i vaspitavanog u Harlemu do čoveka koji može da se izdigne iz okolnosti u kojima je odrastao. A želeo sam da osiguram šansu da postanem ono što mi je bilo suđeno. Kao da imate seme u svojoj ruci. A seme za palmino drvo je otprilike iste veličine kao i seme bilo koje druge biljke. Ali, samo kad ga zasadiš u zemlju saznaćeš da li će nići, izrasti. A ja sam znao da sam, na neki način, seme drveta. I zato se moja izdavačka kuća zove „Treehouse“, i zato sam uvek imao neverovatnu fascinaciju drvećem. Osećao sam da je to ono što sam predodređen da postanem, i da mogu samo dalje da rastem, razvijam se, i da i uberem plod. A kako mi je bilo kad sam bio najtraženiji muzičar na planeti? Iskren da budem, osećao sam da mi je to sudbina. Kao da je to moj poziv u životu. Pre nego što sam postao uspešan svima sam govorio da ću u tome uspeti. Jer, tako sam video sebe. Ali, bio sam isuviše naivan, verujući da takav uspeh doživljava jedan od milion ljudi. I bio sam ubeđen da sam ja taj. Nisam brinuo o izgledima, šansama, verovanjima drugih. Znao sam samo od druge godine života, kad sam prvi put čuo Bitlse, muzika je bila ono čime želim da se bavim. I kad se desio uspeh, delovalo mi je sve to prirodno, kao da sam labud koji pliva u jezeru. Ali, neprirodno je bilo kad su pokušali da mi ga oduzmu“ kazao je Sananda slažući se sa opaskom novinarke da su umetnici osetljiva bića i da je svakako sistem muzičke industrije i diskografskih kuća doprineo da nas muzičke zvezde kao što su Prins i Džorž Majkl a koji su se sa njima borili prerano napuste.

„Nema sumnje da je to doprinelo. Ali, takođe nema sumnje da su oba ta genija uradila ono za šta su bila stvorena. I verujem da su mnogi od nas umetnika anđeli koji ovde rade anđeoski posao. Verujem da su se naši stvoritelji potrudili da nam pruže neku vrstu pomoći, asistencije u formi entiteta koje nazivamo muzama ili anđelima. I, znate šta, ni Prins, niti Džordž Majkl nisu više bili u obavezi da budu s nama jer su ispunili svoju misiju. I to su učinili na izvanredan način. Zašto bi anđeo, kakav je Džordž Majkl, ostao ovde i trpeo da ga neko zloupotrebljava? Uradio je ono što je trebalo i otišao. A dokaz da je anđeo jeste da je otišao na Božić. Istoga dana kada se jedna od njegovih vanvremenskih pesama non-stop pušta. Zato ne sumnjam da su njihov pad ubrzale bitke koju su vodili, naročito one s muzičkom industrijom. Ta industrija više nije onakva kakva je bila kad su oni vojevali bitke s njom. Transformisana je, promenila se. Nikada nije bilo lakše i bolje biti umetnik ako znaš ko si i ako veruješ. Ne moraš više da imaš diskografsku kompaniju iza sebe, možeš da radiš toliko stvari koje nisu bile dostupne kada su se ova dva majstora borila za sve nas, kada su nam svojim bitkama omogućila da, evo u ovom trenu, sedim i razgovaram s vama, ili meni da kažem – „E, sada konačno mogu da radim ono za šta sam poslat ovde“. Jer, ova dvojica džentlmena su nam utrla put. Zato dugujem mnogo Džordžu i Prinsu. Mi umetnici smo kockari. Ali, ne kockamo se u novac. Kockam se s najvažnijom stvari koju posedujem – a to je moja duša, duh, život. Kockao sam se sa svojim životom nadajući se da će sudbina tu kocku opravdati. I jeste. Ponosan sam što imam iza sebe opus na kojem mi neki i zavide. I to umnogome ima veze s voljom da krenem tim putem, ali to ne bi bilo moguće bez borbe umetnika pre mene, uključujući još jednog mog heroja, pokojnog Toma Petija. I on se mnogo borio. Ponosan sam što je kvalitet mog dela vrlo konzistentan maltene pet decenija“ zaključio je Sananda Maitreja.

„ Da, mi možemo“

Upitan kako bi okarakterisao ovo doba, koje većina doživljava kao vreme straha i koja je uloga umetnika u svemu tome Sananda smatra da stvaraoci treba da se vrate sebi.
„Uloga umetnika jeste da se vrati sebi. I na kraju, ako smo inspirisani, onda shvatamo koliku moć imamo kao stvoritelji nečega. Možete to posmatrati i na ovaj način – muškarac i žena se spoje u krevetu i stvore novi život. To je neverovatno! U stanju smo da stvorimo novi život, kao što i pevam u pesmi „Yuki Suzuki“: „Možemo stvoriti život ni iz čega“. I to je stvarno tako. Ako možemo da stvorimo život, bebu, možemo da ponovo stvorimo i sopstveni život. Imamo moć za tako nešto. Ali, najpre bi trebalo da se okanemo kanona društva, koji nam spočitavaju šta bismo trebali da budemo, a šta ne, šta je prihvatljivo, a šta ne. Trebalo bi da sebi kažemo ono na šta nas je bivši predsednik Obama podsećao: „Da, mi možemo“. I to je najbitnija stvar koju jedan umetnik može da uradi – da stvara, piše, inspiriše, pomogne svima da shvate da nisu sami, da imamo pomoć, da je život divan, a lepota lek. Ili kako su to veliki engleski filozofi i pesnici iz grupe Bitls rekli: „Sve što nam treba je ljubav“. Ako volite sebe, to je početak veze s životom koja donosi večne nagrade. Citirao bih i jednog od svojih književnih heroja Ralfa Valda Emersona: „Onaj ko hoće da bude čovek ne sme biti konformista i mora da se oslanja na sebe“, istakao je Sanada Maitreja.