Tračak svetla u mraku sadašnjosti

U istom periodu torijevci su preuzeli vlast u brojnim britanskim gradovima, da bi 2010 – posle punih trinaest godina posta – pobedili i na parlamentarnim izborima, ukidajući potom mnoga socijalna davanja i „reformišući“ visoko školstvo na način koji je izazvao sukobe policije i demonstranata širom Engleske. Gilespi je, sudeći po stihovima „Read your Marx and Engels, Be a situationist, like Guy Debord“ iz šugejzom inspirisane „Hit Void“, s velikom pažnjom pratio dešavanja u Ujedinjenom Kraljevstvu, pokušavajući da „rešenja“ za nagomilane društvene probleme nađe u knjigama pisanim sredinom devetnaestog veka. U intervjuu koji je najavio izlazak albuma „More Light“, datom na dan sahrane Margaret Tačer, Gilespi je najmanje govorio o novim pesmama, ističući svoje neslaganje sa politikom koju je Gvozdena Ledi promovisala osamdesetih, a koju Dejvid Kameron i njegovi konzervativci i danas sprovode. „To je njena filozofija, to slobodno tržište. Ona je to donela u Britaniju. Neoliberalizam je postao teologija ove kopiladi, a neki od njih su poput religioznih fundamentalista. Imaju isti nivo slepog fanatizma… Da, odlično je što je ona mrtva, mada je njen duh svuda prisutan. Verski sistem koji je ona propagirala i dalje živi u aktuelnoj administraciji.“

Da će „More Light“ biti ispunjen političkim temama moglo se naslutiti i pre ovog intervjua, jer je distopijski, devetominutni singl „2013“, objavljen krajem februara, bio pun parola („21 century slaves, a peasant underclass… Every generation buys the lies, just like the one before. What happened to the voices of decent? Getting rich I guess“), a tada još uvek živu eks premijerku Gilespi je direktno okrivio za produbljivanje jaza između malog broja bogatih i miliona siromašnih: „Thatcher’s children make the millions pay… how long will this shit last?“ Kada se nešto kasnije pojavio i drugi singl optimističnog naslova „It’s Alright, It’s OK“, čiji su klavir i gospel hor odmah podsetili na jedan od najvećih hitova benda „Movin’ on Up“, učinilo se da su se Primal Scream u izvesnoj meri vratili atmosferi i zvuku albuma „Screamadelica“ (1991), ali su nimalo optimistični stihovi „Asphyxiation culture there’s no place for the weak, People circle like vultures waiting for someone to break“ ponovo ukazivali na Gilespijevu rezigniranost, praćenu nevericom da će neophodne promene doći brzo i bez velikih žrtava.

I ostalih jedanaest pesama, smeštenih između uvodne „2013“ i „It’s Alright, It’s Ok“, koja okončava album, donose Gilespijeve opservacije inspirisane aktuelnim događajima na Ostrvu, pri čemu zvukom one više podsećaju na albume „Vanishing Point“ i „XTRMNTR“, a manje na „Screamadelicu“. Tako se sedmominutna „River Of Pain“, koju otvara psihodelični afro-folk a zatvara neobičan brak fri-džeza i klasike, bavi povezanošću nasilja na ulicama i nezadovoljstva mladih koji ne mogu da se ostvare u profesijama koje su nevoljno odabrali, dok trip-hop-sajber-pank „Culturecide“ govori o ljudima sa dna društvene lestvice („the bottom of the pyramid“) i njihovim mizernim životima u redovima za besplatan obrok („like a refugee in your own country“). Bitlsovska apokaliptična balada „Tenement Kid“ za temu, pak, ima decu-žrtve Kameronove proklamovane borbe protiv siromaštva, a umilna gitarska „Walking With The Beast“ donosi autorovo viđenje britanske svakodnevice, koje je sve samo ne romantično: „Violence in the air, Damage everywhere, Vultures in my dreams, Waking up to screams… Walking with the beast, You can’t get no peace.“

U par numera, međutim, Gilespi uspeva da se istrgne iz zagrljaja „gorućih“ političkih tema, i one se – možda baš i zbog toga što nisu „teške“ kao ostale – i čine najzavodljivijim i najuzbudljivijim delovima albuma. Pre svih, tu su odlična pop-rokerska „Invisible City“ koja predstavlja svojevrsnu odu Londonu i njegovim kulturološkim raznolikostima („I love this city, such a beautiful city!“), kao i „dipešovski“ mračna, ali seksi rok balada „Elimination Blues“ u kojoj prateće vokale u refrenu („Long black hair, Eyes are brown, My baby’s gone, She’s leaving town“) peva legendarni Robert Plant. Uz njega se na listi gostiju nalazi još puno imena (na šta su nas Primal Scream već navikli), a čovek koji je, bez dileme, najviše uticao na zvuk i produkciju albuma zove se Kevin Šilds (My Bloody Valentine). Njemu je, očigledno, osnovni zadatak bio da prepoznatljivu karakteristiku benda – tvrdoglavo suprotstavljanje svrstavanju u jedan muzički žanr – održi i na „More Light“, tako da se tokom slušanja skoro sedamdeset minuta muzike može čuti bukvalno sve: od bluza i gospela, preko pank-roka, psihodeličnog gruva i šugejza, pa do garažnog roka, saj-faj popa i hip-hopa. Što će, kao i mnogo puta ranije, najzagriženije fanove ostaviti bez suvislog odgovora, kada ih neko, onako, sasvim ozbiljno upita: „Kako biste u par reči opisali zvuk vašeg omiljenog benda?“

Ali, zašto uopšte i razmišljati o tome kada je „More Light“ vrhunski „upakovan“ album sa dosta dobrih pesama, čija je jedina mana ta što kada su u grupi pokazuju priličnu nekoherentnost (što je, uostalom, slučaj i sa kompozicijama na većini prethodnih radova benda). Primal Scream su, dakle, ostali dosledni sebi, a ako vas interesuje da li Gilespi sem brojnih „analiza uzroka“ nudi i neko rešenje, onda obratite pažnju na poslednje stihove „2013“: „Final solution, a teenage revolution… Equalise! No more lies!“

Nemoguća misija? Naravno da jeste. Ocena: 8/10