Tri i po sata čiste emocije: Nikola Vranjković održao tradicionalni prednovogodišnji koncert

Još se nismo ni smestili u nekadašnji Dom Sindikata – počinje „Malo sreće puno suza…“ – vrisak publike i jednoglasno, omamljeno pevanje Fotelje. Tog trena su svi udobno posedali u Vranjkovićev čamac spremni za audio-vizualnu plovidbu kroz autorov genij, koja je trajao preko tri i po sata.

Postoji nešto magično u Vranjkovićevoj muzici što uzdiže iznad profanog u meditativne sfere na frekvenciju na kojoj čovek zaceljuje i spoznaje. Valjda je to jedna od karakteristika umetnost. Tu je i ono mračno, i ono iskreno, i ono ljudski, ono što stoji tu da se zapitamo i preispitamo sebe i vrstu. Sve se to sinoć reflektovalo kroz zvuk, dok su pesme Dve reči, Raskorak, Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu, Protiv sebe, Zadrži svoj dah, Čarobni akord, Majdan, Andrej, Marburg, Težak slučaj pakla, Bunar želja ne postoji… pevane kao dobre mantre.

Ceo bend je, uz scenografiju, svetlosnu rasvetu i efekte dima izgledao kao progresivni živi organizam iz druge dimenzije i sci-fi filmova, koji svetlom i zvukom razmenjuje emocije sa publikom. Sa Vranjkovićem su nastupili bubnjar Vladan Božilović, basista Miroslav Užarević, Ivan Petrović na gitari, gitaristi Danilo Nikodinovski, Milan Vučković i Ivan Zoranović, klavijature, uz goste Dragutina Jakovljevića i Vukašina Markovića.

Pored impresivne rasvete koja je sa bine dopirala da očara, mnoštvo „svitaca“ je iz suprotnog smera uzbuđeno uzvraćalo bljeske, na šta je Vranjković šaljivo prokomentarisao: „Ima na tim telefonima settings da se ugasi blic, ima već 20 godina“.

On se prisetio i toga kako je prvi koncert koji je radio u nekadašnjem Domu Sindikata tada kao ton majstor, a ne kao popularni muzičar, radio za koncert Massima Savića.

Atmosfera više od tri i po časa čistih emocija uvezala je i ono što se podrazumeva, – da publika u slovo zna svaku pesmu, te i da je isto tako svako slovo horski i pevala, malo i plakala, mnogo vrištala i aplaudirala, a najviše bezuslovno uživala u svakoj sekundi, i ostala željna da čeka sledeći decembar, da ponovo ritualno ponovi tradiciju.

Naravno, pred kraj nastupa, nastupio je blok prženja, te je prepuna sala, na svim nivoima, kako ispred stejdža tako i po balkonima ostrašćeno podivljala, posebno, čini se, uz večitu himnu SDSS. Vranjković nas je ispratio Večernjim zvonima, ali publika je ipak ostala da uzvicima i pljeskanjem pozdravi bend zagrljen na bini, dok je sa iste dopirala distorzija izazvana mikrofonijom, dopirala dugo, jer je dugo potrajao i rastanak.