Trijumf i propast soul dive

Poslednji koncert Ejmi Vajnhaus, neki bi rekli pokušaj koncerta, podsetimo, dogodio se na Kalemegdanu 18. juna 2011. Te subote uveče pevačica je izašla na binu i počela da se oprašta od publike. Masa je želela spektakl, a prisustvovala je mučnoj sceni, u kojoj je istovremeno i učestvovala. Poznata dramska spisateljica Biljana Srbljanović nedugo posle tog koncerta reagovala je kroz tekst „Nož u srcu“ na fenomen Ejmi Vajnhaus u Beogradu.

„Noćas je Beograd video istoriju, Jutjub sa 'Just Friends' treba predati u arhiv MSU da se čuva kao vredan dokument. Mene sve ovo podseća na 'The Last Sitting' Berta Sterna, poslednju seansu fotografisanja Merilin Monro samo nekoliko nedelja pred njenu fizičku smrt“, napisala je Srbljanović.

Film počinje insertima iz njene kućne produkcije, koji su nastali kada je Ejmi imala samo 14 godina. Već tada je ova devojčica posedovala blago promukli glas mnogo iskusnije osobe. Pa ipak, dokumentarni film Asifa Kapadije pokazuje da pevačica nikada nije sanjala koliko će je taj glas proslaviti.

„Ne verujem da ću ikada biti slavna. Ne bih to mogla da podnesem. Verovatno bih poludela, znate šta hoću da kažem?“

Reditelj oživljava dane svežine i optimizma s početka Ejmine karijere, a zatim vodi publiku kroz njene emotivne uspone i padove, sve do preranog kraja od trovanja alkoholom 23. jula 2011. Imala je 27 godina. Kapadije je snimio više od sto intervjua sa rodbinom i prijateljima legendarne pevačice, želeći da pronikne u suštinu njenog života i da ga osvetli sa različitih strana. On se ne upušta u analize Ejminog trijumfa i propasti, već umesto toga pušta da događaji pričaju priču, preko brojnih privatnih video snimaka sa porodicom i prijateljima, kao i kroz Ejmine reči i razmišljanja.

Tu je, naravno, i njena neizostavna harizma, ali i njeni lični demoni koji ne mogu da zasene taj glas i njenu autentičnost. Dokumentarac pokazuje i njenu ljubav prema Blejku, njenom mužu i partneru u drogama, koja se polako urušava dok sama pevačica tone u poroke, ali i njenog oca, Mičela Vajnhausa, koji negira i ne želi da se suoči sa zavisnošću svoje ćerke, koja preti da joj uništi život.

„Ovo nije film koji bi Ejmi želela. Ne bi želela da me vidi predstavljenog u ovom svetlu jer zna kroz šta smo prošli“, izjavio je nakon premijere njen otac.

Dokumentarac upire prst i u njene verne obožavaoce, koji su je neizmerno voleli, i paparace koji su je svuda pratili, što je sve dovelo do nedostatka privatnosti ove stidljive i osetljive pevačice.

Bez obzira na sve probleme, niko nikada nije dovodio u pitanje muzičku genijalnost devojke koja nije mogla da se nosi sa sopstvenim talentom, zbog čega je tokom svoje kratkotrajne karijere uspela da izgradi reputaciju najincidentnije ličnosti na svetskoj sceni. Publika u Srbiji dobila je još jednu priliku da vidi Ejmi, pravo do koske. [youtube https://www.youtube.com/watch?v=_2yCIwmNuLE]

Slatko i kiselo

Ejmi Vajnhaus je od ranog detinjstva pokazala interesovanje za muziku. Otac joj je često pevao numere Frenka Sinatre, pa su Ejmi često u školi teško smirivali jer je pevala i za vreme časova. Sa deset godina je sa drugaricom osnovala rep grupu Slatko i kiselo, a nakon što se igrala sa bratovljevom gitarom, dobila je ovaj instrument kada joj je bilo 13 godina. Počela je da piše muziku, a radila je i kao novinarka, dok je uporedo nastupala i sa džez bendovima. Njen debitantski album objavljen je 20. oktobra 2003. godine. Na njemu se vidi veliki uticaj džeza, a na većini numera potpisana je kao koautor. Album je pobrao pozitivne kritike, a njen glas su poredili sa legendarnom Sarom Von, Mejsi Grej i drugima. Svoje muzičko stvaralaštvo kasnije je usmeravala pod uticajem ženskih bendova iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Album „Back to Black“ bio je najprodavaniji album u Velikoj Britaniji 2007. godine, a magazin Tajm je proglasio singl „Rehab“ najboljom pesmom. Poslednjih godina naučila je da svira i bubnjeve, a problemi sa zavisnošću odvojili su je od izdavanja novog albuma.