Prvi dani možda već najmonumentalnijeg svetskog filmskog festivala nekako su manje nego obično bar skicirali neki očigledniji produkcijski trend. Deziluzionirani autori kao da su se prevashodno prepustili intimnijim preokupacijama, deleći se na one koji gledaju da ponove ranije uspehe na očekivani način i one koji hoće da iznenade.
Skoro čitavu deceniju je, recimo, u svojoj očekivanoj (prevelikoj) raznovrsnosti, britanska festivalska zvezda Majkl Vinterbotom želeo da adaptira roman Tomasa Hardija „Tesa od Abervila“, da bi sada želju i ostvario, transponujući priču u današnju Indiju, pod naslovom „Trišna“, što je ime junakinje, koju igra vruća Frida Pinto, čija lepota je nekako i dala pečat startu festivala. Fotogeničnost Fride i Indije Vinterbotom je naročito eksploatisao u prvoj polovini filma, dramski minimalističkog, što je probleme kalemljenja teških obrta iz predloška na tu startnu dokumentarističku spontanost samo odložila do završne tragičke poluuverljivosti, u kojoj je staleška razlika dvoje zaljubljenih sirotu Trišnu dovela do statusa kako ubice tako i samoubice.
Ko je, pak, očekivao od Dejvida Kronenberga, kojim se Kanađani opravdano ponose, da će napraviti psihološku dramu kakvu bi Bergman poželeo, pod nazivom „Opasni metod“, u čijem je središtu intenzivan odnos Frojda i Junga, te još intenzivniji Junga i Sabine Špilrajn, Jungove pacijentkinje i ljubavnice, ali i stručnog takmaca. Kroz iskustvo u žanrovskim formama, manje-više između horora i trilera, nabacio je Kronenberg naročitu dramaturšku odmerenost, kojom je lako balansirao dramu i komiku, gde se dijalozi nabijeni psihologiziranjem doživljavaju lako poput stripa, uz neočekivano uživanje upravo u preglumljivanju Keire Najtli. Frojda (neočekivano) igra Vigo Mortensen, opet briljantno.
Dodatni vrhunac početka, a možda i celokupnog festivala, priredio je povratnik, Finac Aki Kaurismaki, kada smo se već uplašili da ga, nakon višegodišnje pauze, više nećemo gledati. Povratak u formu iz najboljih dana Kaurismaki je ostvario potpuno očekivanim sredstvima, kao pogodivši da smo samo očekivano od njega i priželjkivali. Uz kao neorealistički otvorene socio-političke natuknice, ali u oprobanom triler-melodramskom okviru, urbani marginalci i ilegalni imitranti, su tu u centru priče, koju vodi Andre Vilms, nastavljajući ulogu iz ranijeg Kaurismakijevog äBoema“, sada bivšeg umetnika koji je sebe našao u autsajderskoj realnosti kao čistač cipela, na naše ne može biti čistije emocionalno i estetičko zadovoljstvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
