Foto: Stanislav MilojkovićFuriozno finale zaista! Izgledalo je nakon svega kao da su svi prethodni dani, sa izuzetkom čika Georgea Clintona, bili samo dečja zabava za ono što je usledilo poslednje večeri EXIT festivala 2016. na Glavnoj bini.
Sve opakije do opakijeg, nema šta – londonski Stormzy i The Prodigy, a između planetarni hip hop megastar, tek samo u svojim kasnim dvadesetim, Wiz Khalifa (1987)! Još da vam srce i nervni sistem izdrže ovu alternativnu zvučnu medicinu i njene ekstremne terapijske metode.
Dvadesetdvogodišnji Michael Omari, poznatiji kao Stormzy, energični je izdanak britanske ‘grime’ estetike, odrastao očigledno nahranjen bukom i gužvom u frenetičnom Londonu. Stormzy, poput gradskog pantera, drži svoju fascinantnu propoved tako na Tvrđavi, krećući se istovremeno i poput kakvog mitološkog bića u lelujavom čeliku ritma. NJegovo moćno, animalno stepovanje, na vrlo otmen način pleni elegancijom, dok seče ritam i jezik zubima, kao pravi umetnik glasa, čija su oruđa kaskade adrenalina i nepatvoreni mišići sopstvenog uverenja.
Wiz Khalifa superstar, toliko je ‘cool’ da dalje i više ne može niko, sem možda veterana Snoop Dogga. Ležeran naoko, a sav od nerava i kosmičke aure, on odmerava svoje rime na nekim spiritualnim terazijama, lebdeći scenom poput samog duha hip hop zajednice nove generacije. U jednom trenutku on zastaje i ostaje tako nepomičan, poput skulpture kakvog faraona, ma vanzemaljca zapravo, onako vitak i unikatan, što će vam kao slika sa koncerta ostati zauvek. Kanabis je sasvim očigledno jedan od glavnih junaka njegovog umetničkog izraza i lične filozofije, a njegove himne sa uličnog univerziteta zvuka, dobacuju odista daleko kroz hip hop kosmos.
Što se The Prodigy tiče, oni su svakako već odavno doktorirali na pomenutim visokim školama. I, šta više, bez njih nikako i nema trijumfalnog finala EXIT-a, ako Maxim i Flinty ne demonstriraju svoje demonske krikove i mahniti ples. Nakon genijalne „Breathe“, sve se pretvara u nadnaravno fijukanje zvukova, kao da vam granate proleću pored ušiju, dok Maxim upražnjava svoje kung fu borbe sa nevidljivim neprijateljem, a Liam Howlett gori na lomači svoje aparature. Stare pesme, ukrštene sa novijim repertoarom, dobijaju jednu kompleksniju dimenziju i ubrzanje koje jedva možete da otpratite čulima, energija je rockerska, a opet nekako čudesno utopijska. Verovatno baš zato toliko i volimo ovaj herojski bend. Do sledećeg puta!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
