Umetnost koja me ne čini boljim čovekom ne zanima me

• U svojoj Poetičkoj autobiografiji kažete da postoje tri faze vašeg stvaralačkog razvoja: Kuća, Put i Biće. Možete li nam reći nešto o toj filozofiji?

U jednom trenutku, kada sam već dosta toga uradio, pokušao sam da razumem koji je to put kroz koji sam prošao i konstatovao da postoje tri faze u mom radu, koje su na neki način povezane sa mojim životnim fazama. U svojoj Poetičkoj autobiografiji Ogledalo glasa pokušao sam da to formulišem a, obzirom da sam studirao filozofiju, nije mi stran takav refleksivni pristup. U toj eksplikaciji svog stvaralačkog i životnog puta, tri glavne faze sam nazvao Kuća, Put i Biće. Kuća je faza u kojoj sam se bavio pitanjima ontološkog identiteta koji, rođenjem i kulturnim odgojem, dobijamo neovisno od naše individualnosti, a to možemo da osvestimo i razvijamo ili ne. Unutar Kuće, kao metafore te vrste identiteta, razlikovao sam tri sprata, što su ujedno i tri glavne teme kojima sam se bavio u to vreme, a to su Mit, Ritual i Sakrament. Mene je u stvari, kao poreklo, zanimao kulturološki, geografski i istorijski kontekst u kojem sam odrastao i koji je uticao na mene i pokušao sam kroz te tri faze da to osvestim i transponujem u autorsku priču. Druga faza je Put, a to je period moje emigracije, koja je trajala pet godina i koja je, čini mi se, došla u pravom trenutku: tada je Kuća bila spremna da negde krene i iskusi neki drugačiji kontekst i situaciju. Zato je za mene emigracija, iako je bila nasilno izazvana početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bila vrlo inspirativna jer sam se našao u nekim ambijentima koji su veoma drugačiji od onoga u kojem sam odrastao. Proveo sam tih pet godina u Italiji, Sloveniji i Austriji i razvijao se u jednom pravcu u kojem zasigurno ne bih da sam ostao kod kuće. To iskustvo drugačijeg sveta me je promenilo, tako da kad sam se vratio kući, tu kuću više nisam doživljavao na nekadašnji način. Taj prostor se, takođe, tokom tih pet godina drastično promenio s obzirom šta je sve preživeo. Vratio sam se nerado, isključivo iz privatnih razloga, ali sam posle to shvatio kao sudbinu da ću ipak najveći deo života provesti ovde. Treću fazu sam nazvao Biće, a to je na neki način cilj svakog putovanja i razvoja – da čovek dođe do samoga sebe, da shvati ko je i šta je i zašto radi to što radi.

• Možemo li povući paralelu – kako je tekao taj put kada je u pitanju Vaš muzički izraz?

Do 1991. godine, radio sam muziku koja je imala svoje ishodište, pre svega, unutar mene samog, a od ‘91, sa tim našim istorijskim obrtom i mojom emigracijom, moja muzika je počela da bude provocirana i tim istorijskim iskustvima. Prvi takav projekat je bio Anamnesis, ekumenske misterije, koji sam napisao ‘92. godine i bio je posvećen ideji slobodnog Sarajeva. To je bila zapravo fiktivna ekumenska liturgija i zagovarala je princip komunikacije različitog, u suprotnosti sa tezom na kojoj je rat bio započet tj. da različiti narodi i religije ne mogu da žive zajedno. Ja sam, naprotiv, tim projektom želeo da kažem ne samo da oni moraju da žive zajedno, nego da treba da žive zajedno, jer je bogatstvo upravo u toj različitosti, a na ovim prostorima su te različitosti toliko isprepletene da ih je nemoguće razdvojiti. Kao što rekoh, oduvek sam bio zaokupljen bavljenjem intimnim, unutrašnjim prostorima i rezultat toga je moja kamerna muzika. Retrospektivu te linije mog delovanja beogradska i novosadska publika su imali priliku da čuju januara meseca na Kolarcu i u Sinagogi. Druga pak linija je počela pre desetak godina, želeo sam da muzikom saopštim neku poruku svetu, a ta poruka je bila inspirisana našom balkanskom apokalipsom sa poslednjim činom bombardovanja, koje sam doživeo kao svojevrstan sumrak istorije. To je bila inspiracija za Last Balkan Tango projekat: u situaciji u kojoj je svaki dan mogao da nam bude poslednji, sugerisao sam sebi i publici da umesto očaja izaberemo ples – taj uvek poslednji, fatalni tango koji smo izvodili na više stotina koncerata po svetu. Taj opus je tada počeo i nastavio se sa projektom koji izvodi La Campanella: muzikom koja je nastala „posle apokalipse“ i koja želi da nas odmori od (rđave) istorije.

• Sa La Campanellom ste upravo snimili novi album „Fly by?“, u toku je potraga za izdavačem. Možete li nam reći nešto o tome?

Imam dva završena nova albuma – jedan je kamerna muzika sa 15 muzičara sa kojima sam nastupao na Kolarcu, zove se „Catalogue of Memories“, a drugi je album sa La Campanellom koji se zove „Fly by..“. Upravo tražimo izdavača za oba albuma, što u današnje vreme nije ni malo lako jer je diskografska industrija u velikoj krizi. Izdavačka kuća Piranha Musik iz Berlina, koja je izdala moja poslednja četiri albuma, je prestala da izdaje diskove… Veliki je problem sada naći dobru izdavačku kuću, čak i meni koji imam 15 inostranih diskografskih izdanja, ali nadam se. Ako ne, onda ćemo verovatno oba albuma dati na besplatan daunloud. Jer čak i kada izađe CD, on se za samo nekoliko dana nađe na svim mogućim piratskim sajtovima i ljudi mogu besplatno da ga skinu. Muzika je očito postala lako dostupna digitalna informacija i vrlo teško ćemo promeniti taj tok stvari.

• Dosta ste radili u pozorištu, kažu da su Vaši koncerti svojevrsne pozorišne predstave. Šta Vam je donelo to iskustvo, pogotovo kada su u pitanju nastupi?

Ja sebe vidim (kako je to Vagner rekao) kao „univerzalnog diletanta u sferama duhovne produkcije“. Filozof sam po obrazovanju, muzikom sam počeo da se bavim samouko i svakako jesam svaštarskog duha tako da mi muzika sama po sebi nikad nije bila dovoljna. Ona mi jeste najbliža, ali uvek sam tražio neki širi kontekst od same muzike i u tom smislu je pozorište za mene prirodan ambijent jer je ono najkompleksnija scenska umetnost. Moji koncerti često imaju pozorišne elemente, jer muzičara na sceni ne doživljavam samo kao lice koje barata instrumentom. Kada sam na sceni, na sve scenske načine treba da se obratim publici. Jednom mi je neko rekao: „tvoji su koncerti bolji od mnogih pozorišnih predstava“ i to mi je dragocen kompliment. Radio sam i puno muzike za pozorište a poslednjih godina i za film. To su jako zanimljiva iskustva – sarađivao sam sa rediteljima, glumcima, plesačima, a to je gotovo uvek inspirativno.

• S obzirom na to da su muzika i filozofija utkane u Vaš život, kako posmatrate fenomen stvaralaštva?

Po meni, svaka prava umetnost ima u sebi koncept koji na neki način jeste filozofija stvaraoca. Iza svakog umetničkog dela stoji neki koncept, samo je pitanje da li je taj koncept stvorio sam autor ili ga je preuzeo od nekog. U tom smislu je za mene autentičnost stvaralaštva uvek važnija od uspešnosti produkta. Mislim da imam dosta razvijeno čulo da prepoznam da li je neko delo samo vrhunski artificijelni produkt ili iza dela postoji osobena filozofija sveta, autentična individualnost. U tom smislu za mene su filozofija, životni koncept i stvaralaštvo suštinski povezani. A stvaralaštvo doživljavam kao medij i svedočanstvo samorazvoja. Umetnost koja me ne čini boljim čovekom me ne zanima.

• Kada je u pitanju konkretno muzika, ističete ritual, improvizaciju i kompoziciju?

Ritual je za mene uzor totalne umetnosti, i to one umetnosti koja nije samo ukras ili zabava nego koja ima za cilj da transformiše onog ko umetnost stvara i izvodi kao i onog ko je doživljava. Zbog toga sam oduvek nastojao da koncerti mojih orkestara budu svojevrsni rituali. Improvizacija je pak izvorni oblik muzičkog izražavanja zato što se u improvizaciji u isto vreme odvija i komponovanje i izvođenje. To je nešto što je u moderno doba većinom razdvojeno pa su kompozitori sa jedne a izvođači sa druge strane te „podele rada“, koja je za mene prilično neprirodna. Uvek kada komponujem polazim od improvizacije jer ona je jedini način izražavanja muzikom koji direktno povezuje stvaraoca i rezultat stvaranja. Ponekad napišem muziku koju ne izvodim, ali to činim samo kada su u pitanju izvođači sa kojima ću imati bliski kontakt u oživljavanju tih nota. Dakle, uglavnom pišem za sastave koje sam vodim ili u čijem izvođenju učestvujem jer smatram da su čin stvaranja i izvođenja muzike suštinski povezani. Iz tog razloga moji saradnici igraju veoma važnu ulogu u mojoj muzici.

• Pretpostavljam da su Vas takvi stavovi i naveli da napustite muzičku školu kako Vam ne bi bila sputana kreativnost?

Zaista nisam imao sreće sa muzičkom školom jer su moji profesori bili rigidni akademci, školski učitelji, koji su od mene tražili reproduktivca, a ja sam od početka shvatao da je muzika kreacija, tako da to nikako nije išlo. Kasnije sam imao problema oko toga jer sam taj zanatski deo bavljenja muzikom morao sam da savladavam. Škole su ipak najefikasniji način da se stekne zanat, ali za mene je to bio neprihvatljiv put.

• Sada živite i stvarate u selu Bukovcu, gde imate svoj studio, komponujete, snimate i producirate muziku, što opet naglašava Vašu višestranost. Kako biste okarakterisali tu fazu i da li već naslućujete neku narednu?

„Sam svoj majstor“ je nekako moja sudbina. Kada smo počinjali krajem ‘70-ih godina ispostavilo se da u studijima po radio stanicama bivše Jugoslavije, koji su tada jedino postojali, nije mogla kvalitetno da se snimi ta vrsta muzike, tako da smo krenuli da pravimo svoj studio. Tako sam sticajem okolnosti postao i tonski snimatelj i producent, čak ponekad produciram i tuđe radove jer sam naučio veoma dobro da snimam, naročito akustičku muziku, imam kvalitetnu opremu i svoj prostor. Istina je da mi je sve to nekad oduzimalo previše vremena, ali mi nije žao, jer ceo proces od komponovanja do finalnog rezultata, odnosno snimljenog materijala, imam pod svojom kontrolom i to je onda celovito moj rad. Za sada još uvek ne prepoznajem neku bitno novu stvaralačku fazu. Živim jednostavan život mimo buke i meteža i pokušavam da čujem muziku. A muzika se, za mene, uvek kreće između kontemplacije i plesa, to su njena dva osnovna izvorišta, po meni. Čini mi se da sada sve više naginjem kontemplaciji ali i dalje volim da zaplešem na svojim koncertima.