Već posle prve izgovorene rečenice Deni Klajn, čuvena pevačica belgijske grupe Vaya Con Dios, ostavlja utisak neobično skromne muzičke zvezde.
Nije to ona lažna skromnost iza koje se kriju čak i oni manje uspešni. U svakoj njenoj misli vidi se ta potreba za jednostavnim stvarima i „običnim“ životom zarad čega je čak svojevremeno umalo i prekinula karijeru.
Ljubav prema muzici tada ju je održala, a i dalje je drži. Ona je u telefonskom intervjuu za Danas objasnila da je muzika ono što nosiš u srcu, a ona nosi mnogo emocija koje pokreću džez, soul, romska muzika, klasične šansone, te i nije neobično što je upravo ovaj eklektični spoj žanrova ono što Vaya Con Dios i njihov zvuk čini tako neodoljivim.
Iza vas su platinasti tiraži, međunarodna slava koja traje evo već 20 godina. Čemu vas je posebno naučio takav život i šta biste istakli kao dobre, a šta kao loše strane tolike popularnosti?
– Kada si na ovakav način popularan uvek si okružen ljudima koji govore dobro o tebi, fanovima koji vole tvoju muziku, međutim, naučila sam da uvek treba biti na oprezu jer slava je mač sa dve oštrice. Najlepša strana cele priče je ta kada mi ljudi kažu da ih moja muzika usrećuje, takve reakcije me zaista ispunjavaju. Nisam ja klasično popularna, da ne kažem slavna osoba. Ja ne nosim skupe stvari, skupo krzno… Te materijalne stvari mi ništa ne predstavljaju. Uglavnom živim jednim običnim životom, koji u suštini nije posebno spektakularan. To je moj izbor.
Kako ste se osećali onog trenutka kada ste shvatili da je vaše ime poznato na raznim meridijanima, te i da se u mnogim zemljama pesme „What’s a Woman“, „Don’t Cry For Louie“, „Nah Neh Nah“… hitovi broj jedan?
– Ja nekako još nisam svesna toga, zapravo nije ni postojao taj trenutak koji bi promenio stanje stvari u mojoj glavi. I danas se iznenadim kada vidim koliko ljudi dolazi na naše koncerte, da znaju naše pesme. Iznenadim se kada odem na internet i uvidim koliko se naše pesme „skidaju“. Sve to ja doživljavam kao ogromnu čast. Za mene je to i dalje veliko iznenađenje, jer nikako da se naviknem, mada mislim da nikada i neću.
Šta je po vašem mišljenju prelomni momenat za planetarni uspeh grupe Vaya Con Dios?
– Ne znam. Mogu da shvatim da nas vole u Belgiji, ali šta je uticalo na to da naše pesme u ovolikom obimu zažive, za mene je iskreno neobjašnjivao. Valjda ljudi pronalaze neku pozitivnu energiju u našim pesmama, neku emociju koja inspiriše. Mada, da bi neki bend ili pevač uspeo često je potrebno i mnogo, mnogo sreće. Pretpostavljam da smo je i mi imali i da je i dalje uz nas. Naš supeh je dokaz da je muzika univerzalan jezik.
Koliko se zapravo usled velikog uspeha promenila ona ranija, anonimna Deni?
– Sada sam starija pa mi je mnogo lakše da sagledam neke stvari. Nema sumnje u to da sam se promenila, što je i normalno sa godinama, ali ne usled popularnosti. Suštiniski to sam i dalje ona stara ja, samo što logično imam mnogo više samopouzdanja. Kada sam bila mlađa, želela sam da mi se život vrti oko muzike i imala sam sreće da baš takav život i vodim. Puno je muzičara koji su kvalitetni ali nisu bili te sudbine. Zbog toga osećam da sam imala puno sreće. Smatram da sam uprkos svemu sačuvala sebe. Znam ljude koji su veoma poznati i izuzetno popularni, ali pri tom i veoma nesretni. Nije sve u popularnosti i slavi. Mislim da je suština da bez obzira na to koliko si popularan ne smeš prestati da radiš na onome što istinski ispunjava tvoje biće.
Iznenada 1996. posle preko deset miliona prodatih albuma, odlučili ste da se povučete sa javne scene. Šta je bio razlog te vaše odluke i u kolikoj meri vam je nedostajala muzika do povratka sa bendom „Purple Rose“ ?
– Bila sam ekstremno umorna i pod velikim pritiskom izdavačkih kuća. Putovala sam i radila, radila i radila i samo sam se u jednom trenutku ugasila. Jednostavno nisam mogla više. Trebalo mi je vreme da pronađem sebe, jer jednostavno više se nisam prepoznavala, a to je, verujte, užasno osećanje. Postala sam stranac sama sebi i nije bilo lako ponovo shvatiti ko sam i šta želim. Kada sam se primirila, srela sam ponovo Deni.
Da li i vi kao i mnogi drugi tekstopisci tvrdite da na pisanje više nagoni loše nego dobro raspoloženje?
– Sve je to relativno, važno je samo da vas vodi emocija. U mojim pesmama često ima neke boli, ali to ne znači da sam bila tužna kada sam to pisala, isto tako umem u lošem raspoloženju da napišem vedre stihove. I to je ono što je izuzetno u ovoj profesiji. Bitna je ta neka energija, mada moram priznati da u poslednje vreme najviše pišem kada sam nasmejana.
U ponedeljak pred Beograđanima
Dve noći za redom pre četiri Vaya Con Dios je napunio Sava centar. Ti koncerti su se dugo prepričavali, a nema sumnje da će tako biti i posle ovog zakazanog za ponedeljak na istoj lokaciji.
– Izvešćemo pesme sa poslednjeg albuma „Comme en est venue“, koji smo snimili na francuskom jeziku. Naravno, nećemo zaobići stare hitove. Prošli put nam je bilo predivno u Beogradu i nema razloga da ne verujem da će i sada biti tako – rekla je Deni Klajn.
Zaljubljena u „Đelem, Đelem“
– Gledala sam film u kojem se pojavljuje pesma „Đelem, Đelem“ i odmah sam se zaljubila u tu pesmu. Bilo je to odavno. Sećam se da mi je otac kupio kasetu sa tom pesmom i ja sam je neprestano slušala. Danas je sa uživanjem pevam, a verovatno ću je otpevati i u ponedeljak beogradskoj publici – objasnila je Deni Klajn.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
