Vatrene lopte i histerija

Za razliku od čuvene Velsove radio-drame „Rat svetova“, koja je brojne Amerikance naterala da pobegnu iz svojih domova, „vatrene lopte“ iz Koventrija nisu izazvale ozbiljnije panične reakcije jer je gradonačelnik preko Tvitera poručio da „to samo Muse probaju ozvučenje i pirotehniku“, osuđujući usput fanove benda koji su pričama o vanzemaljcima namerno dolivali ulje na tek rasplamsanu vatru ljudske zabrinutosti.

Da su savesni stanovnici Koventrija nekada prisustvovali nekom koncertu grupe Rammstein, onda ih scene koje su videli sa svojih terasa i prozora sigurno ne bi mnogo uzbudile, ali bi tada Muse ostali uskraćeni za sjajnu besplatnu reklamu „The 2nd Law“ turneje, koja će ovog leta pok(o)riti dvadeset evropskih i azijskih gradova. Rimski koncert zakazan je za šesti jul i s obzirom da je bio šesnaesti u nizu (prvi je održan 22. maja) ne iznenađuje puno što je bend odlučio da baš njega ovekoveči kamerama i krajem godine objavi na DVD-u. Razloge za ovakvu odluku nije teško identifikovati: prvo, i pesme i scenografija koja ih prati su do Rima testirani dovoljno puta da se mogućnost pojave bilo kakve greške svede na najmanju moguću meru, i drugo – poznato je da italijanska publika obožava Muse i da se ne libi da tokom koncerta svojim reakcijama to i otvoreno pokaže (što je za koncertni DVD možda i najbitnije). Ovo se pokazalo tačnim već tokom prvih gitarskih rifova „Supremacy“, kojima je – pet minuta posle 21 sat – gitarista i pevač Metju Belami otpočeo šou. Šezdeset hiljada fanova je kao u transu podiglo ruke uvis, a kada su impresivni plameni jezici na vrhu futurističke bine osvetlili auditorijum (proizvodeći, skoro trenutno, ugodnu jaru), zaglušujući vrisak odjeknuo je Olimpijskim stadionom. Euforija nije jenjavala ni kada je uvodnu pesmu nasledila „Panic Station“ (praćena defileom crtanih karaktera sa likovima Putina, Kamerona, Merkelove i pape Franje na džinovskim LCD ekranima), a kada se Belami tokom izvođenja „Plug In Baby“ prvi put prošetao „stazom“ između fanova u parteru, dežurni bolničari su u šatorskim krilima počeli da iznose prve tinejdžerke koje su momentalno ostale bez svesti.

Kad smo već kod tinejdžerki, one su još u prepodnevnim satima okupirale autobuse na linijama 32 i 271 koji saobraćaju od metro stanice Otavijano (u blizini Vatikana) do Olimpijskog stadiona, sa namerom da pred to zdanje stignu što ranije i tako sebi obezbede mesto tik uz binu kada se kapije oko 17 časova konačno i otvore. U majicama sa logom omiljenog benda špartale su ulicama oko stadiona, ponosno pokazujući svoje ekscentrične frizure i kombinacije boja (drečavo zelena, plava i narandžasta) koje su četkama, najverovatnije same, nanele na svoje kose. Pomalo iznenađujuće, prostor ispred stadiona je pred početak koncerta bio ispunjen ljudima između pedeset i šezdeset godina koji su sa unucima strpljivo čekali kontrolu karata, a da se nije radilo samo o punoletnoj pratnji mlađanih potomaka, postalo je jasno tokom izvođenja „Resistance“ i „Time Is Running Out“, čije su refrene „matoraći“ horski pevali sa ostalim posetiocima.

Zahvaljujući „svevidećem“ sajtu Jutjub, na koji su fanovi postavili snimke prethodnih nastupa benda, moglo se predvideti šta će i rimski šou doneti, jer Muse – zbog komplikovane logistike svojih koncerata – ne menjaju puno „trikove“ koje su za publiku na početku pripremili. Tako se i na Olimpiku tokom izvođenja „Animals“ pojavio pomahnitali „bankar“ koji je gledaocima bacao novčanice u apoenima od 13 evra i kojeg je na kraju pesme oborio infarkt, dok je obradu klasika „Feeling Good“ obeležila zgodna „poslovna žena“ koja je sa improvizovane benzinske pumpe gutala „gorivo“ dok se njime nije ugušila. Ostrvska štampa je ova dva performansa ismejala uz objašnjenje da do Belamijeve „originalne“ ideje o osnovnom uzroku ekonomske krize (ljudskoj pohlepi) lako može doći i desetogodišnje dete, koje pritom – za razliku od menadžmenta benda – ne prodaje pivo po ceni od šest funti u čašama sa logom Muse (u Rimu je ova tekućina bila, ipak, jeftinija – 4 evra). Ni publika u „večnom gradu“ nije bila impresionirana ovim teatralnim lekcijama iz ekonomije, ali su zato pojave pet metara visokog crvenookog robota tokom izvođenja „The 2nd Law: Unsustainable“ i džinovskog lebdećeg balona-sijalice iz kojeg je na prve taktove „Guiding Light“ izašla artistkinja na trapezu, izazvale erupcije oduševljenja i… nova padanja tinejdžerki u nesvest.

Bez ikakve dileme, vizuelni aspekt rimskog koncerta (koji je pored već navedenog doneo i fantastične igre lasera i kompjuterski generisanih slika, Metjuove LCD naočare koje se čine interesantnijim od ovih novih Guglovih i, naravno, sjajne pirotehničke efekte) može se opisati samo jednom rečju – spektakularno, ali je utisak da je na planu izvođenja bend malo podbacio, ne uspevši da dinamiku koncerta sve vreme održi na visokom nivou. Iako je trojka iz Devona zaista fantastično uvežbana, i iako je Belami nekoliko puta demonstrirao da može da trči i istovremeno svira zahtevne solo deonice i/ili peva, nije baš jasno zašto im je, na primer, posle sjajnog izvođenja „Knights of Cydonia“ (tokom kojeg je publika došla na ivicu histerije) bila potrebna pauza u vidu bubanj-bas džemovanja na temu „Dracula Mountain“, umesto da odmah raspale sa „Hysteria“, čiji kraj neke tinejdžerke ponovo ne bi dočekale na nogama. Takođe, čudi da je svoje mesto na set-listi našla i jedna „Liquid State“ (Rimljanima potpuno nepoznata), koja je, uz to, ubačena između „Follow Me“ i „Madness“ (posvećene, redom, Belamijevom sinu i supruzi) remeteći tako jedan vrlo intiman aspekt ovog šoua.

Kritike zaslužuje i sam Belami, koji – s obzirom da pretenduje da bude Fredi Merkjuri ili Bono Voks svoje generacije – ne sme sebi da dozvoli da komunikaciju i kontakt sa publikom svede na par kurtoaznih rečenica izgovorenih na engleskom i italijanskom, odnosno na optrčavanje dva kruga ispred bine i rukovanje sa ponekim obožavaocem tokom „Undisclosed Desires“. Na svu sreću, rimskoj publici nije bio potreban dodatni podsticaj da sa bendom i njegovom muzikom pronađe potrebnu konekciju, ali malo improvizacije i neposrednosti neće biti na odmet u budućnosti.

Budućnosti koja za bend može biti i prilično neizvesna, jer kad ste jednom na vrhuncu igre, onda vam je preko potrebna „nebeska svetlost“ koja će vam pokazati dalji put. Na sreću po Muse, oni svoju „Starlight“ već imaju, a da li je njihova pozicija „(Un)Sustainable“, ostaje da se vidi.