Veliki minus (ili bolje biti zarez nego tačka)

Otprilike ovako bi mogao da zvuči razgovor glavnog urednika nekog muzičkog magazina i (ne)srećnog recenzenta kome je ovih dana „zapalo“ da presluša novi album grupe Coldplay, te u pisanoj formi podnese „izveštaj“ o onome što je tom prigodom čuo. Ako je dotični recenzent svome poslu pristupio revnosno, onda je sigurno „konsultovao“ dostupnu „literaturu“ u kojoj stoji da je „Mylo Xyloto“ – citiramo gospodina Martina (ne Lea!) – „konceptualni album zasnovan na ljubavnoj priči sa srećnim završetkom. U toj priči se dva karaktera, Majlo i Zajloto, odrasla u distopijskom i surovom urbanom okruženju, upoznaju u bandi „The Lost Boys“ i zaljubljuju jedan u drugog“. Ovakav sinopsis, prezentovan uoči izlaska albuma od strane glavnog „scenariste“ lično, recenzentu verovatno nije zvučao loše, mada je nametao (bar) dva logična pitanja: 1. zašto se album ne zove „Mylo & Xyloto“ (u stilu, recimo, „Pišonje i Žuge“) i 2. kojeg su pola glavni likovi u priči (s obzirom da njihova imena na to ničim ne ukazuju)? Ako se dotični još i ponadao da će odgovore dobiti preslušavanjem novih pesama onda se, mora biti, veoma razočarao: na „Mylo Xyloto“ nema ni Majla/Majle ni Zajlota/Zajlote, ni utopije ni distopije, ni „Lost Boysa“ ni „Bad Blue Bojsa“, ni (nagoveštene) gej ljubavi, ni srećnoga kraja, niti bilo kakvog „konceptualizma“. Pa, pitate se sada vi, ima li onda ičega na njemu?

Ima. Tu je, na primer, „srećan početak“ kojeg čine četiri pesme, odnosno tri, jer uvodna „Mylo Xyloto“ traje četrdesetak sekundi i predstavlja preludijum za „Hurts Like Heaven“ (nešto kasnije se mogu čuti još dva, jednako kratka preludijuma). Dakle, „Heaven“, „Paradise“ i „Charlie Brown“ se oslanjaju na formulu koju je producentski tim benda (pojačan Brajanom Inom) do tančina razradio na „Viva La Vida“ i koja bi se mogla ukratko opisati ovako: malo trotonskih ili četvorotonskih gitarskih rifova pomešati (povremeno) sa gudačkim deonicama i zvucima klavira, pa dobijeni miks uviti u dramatično producirane sintisajzere „gonjene“ propulzivnom ritam sekcijom, te „smesu“, konačno, nafilovati emocijama nabijenim vokalom koji će s vremena na vreme izdeklamovati neku od onih Velikih Misli. Po želji se tu i tamo mogu dodati i posebni sastojci (ksilofon u „Charlie Brown“) radi naglašavanja osnovne muzičke ideje ili „Ooo-ooo-oo-o-o-oo!“ vokali („Paradise“) koji će fanovima pružiti priliku da – podignutih ruku i derući se iz petnih žila „otpevaju“ na koncertu deo pesme sa svojim herojima. U ovom, živahnijem, delu albuma i tekstopisac Martin svoj posao radi solidno (pamtiće se stihovi „When you use your heart as a weapon, It hurts like heaven“), međutim, već patetična akustična balada „Us Against The World“ brojnim klišeima i lirikom bez imalo smisla („Like a river to a raindrop, I lost a friend, My drunken as a Daniel in a lion’s den“) u velikoj meri poništava početni pozitivni utisak i nagoveštava kakav će zvuk preovladavati do samog kraja.

Stvari se dodatno pogoršavaju na „Every Teardrop Is Waterfall“, pesmi čije ime je parafraza jednog stiha iz „Paradise“ (dakle, nije baš da nema konceptualizma na albumu!) i čije su rime (a a „Don’t want to see another generation drop, I’d rather be a comma, than a full stop!?“) inteligentne koliko i ona autorska u prvom pasusu ovog teksta. Utisak donekle popravlja „Major Minus“ (koja delom podseća na Paranoid Android fazu grupe Radiohead, a delom na Achtung fazu grupe U2), ali „U.F.O.“ ponovo usporava tempo albuma i vraća baladersku atmosferu koja (kako su zle uši već primetile) „neobično“ podseća na onu iz pesme „Try Again“ grupe Big Star. Po svemu sudeći, kao i u slučaju melodije „Viva La Vida“, Martin i ekipa će originalnost svojih ideja morati da dokazuju na sudu.

Završnica albuma se ne razlikuje mnogo od središnjice. Jedina pesma vredna ponovljenog slušanja je emotivna „Up in Flames“, a bombastično najavljivan duet Kris Martin – Rijana u „Princess of China“ neće ni po čemu ostati upamćen, sem, možda, po infantilnim stihovima „I could’ve been a Princess, You’d be a King, Could’ve had a castle, and wore a ring, But noooooo, you let me gooooooo!“ koji još jednom potvrđuju da bend ovog puta jednostavno nije imao šta da poruči svojoj publici. Iako je na sviračkom i produkcijskom planu sve odrađeno bez greške, nedostatak svežih ideja i smislenih poruka je ono što karakteriše „Mylo Xyloto“. Šteta, jer je „Viva La Vida“ bio dokaz da bend ima potencijala i za veće domete, a ne samo za kretanje u granicama bezbedne „teritorije“ na kojoj se oseća tako sigurno.Ocena 5/10