Veoma sam srećan što sam muzičar

Ali, gospodin Metini nije tek samo još jedna virtuozna veličina čijem ćemo koncertu prisustvovati, već više samozatajni zaljubljenik u muziku i posvećenik nekih viših vrednosti koje u današnjem svetu, zamagljene optike za čudesno, tek samo naslućujemo. Poslušajmo šta ima da nam kaže.

• Da li biste bili ljubazni da nam na samom početku uporedite koliko je drugačija situacija u kojoj se džez nalazio tokom sedamdesetih, kada ste i sami počinjali kao muzičar, a kakva je situacija recimo sada – i u umetničkom smislu i u smislu njegovog mesta na tržištu? Kakva je, rečju, savremena pozicija džeza unutar globalizovane kulture?

Pa, nikad nije bilo lako u džezu. Postoji mitologija koja nam kazuje da su navodno postojala „zlatna doba“ u kojima je sve bilo veoma „cool“ i blistavo, u kojima je bilo posla koliko hoćeš i svako je dobijao baš ono što je zaslužio. Mislim da to uopšte nije slučaj i da tako zapravo nikad i nije bilo. Pošto sam već ovo rekao, moram da pojasnim – sedamdesete godine su stvarno bile sjajan period, možda i poslednji izuzetan period u istoriji džez muzike. Bilo je mnogo noviteta i inovacije na tadašnjoj sceni, koja je i dalje bila deo jednog šireg kulturnog područja – danas je ona bačena u status „američke klasične muzike“, što joj je donelo nesagledivu štetu zapravo, posebno ako imate na umu percepciju džez muzike u javnosti i oblik u kome se ona pojavljuje. U to vreme džez je još uvek bio jedna liberalna, potpuno otvorena umetnička forma. Neokonzervativni pokret iz osamdesetih doneo je ogromne probleme i označio veliki neuspeh na muzičkom planu, zaista umanjujući svaki uticaj koji su džezeri mogli imati na kulturu u celini.

• Kakva je bila reakcija publike tada, a kakva je sada, prema značajnim novim muzičkim prodorima na džez sceni? Da li je publika nekad bila otvorenija ili konzervativnija? Da li je vaše liberalno umetničko razmišljanje možda predstavljalo otežavajuću okolnost u vreme kada ste počinjali karijeru ili nekada kasnije?

Rekao bih, uopšteno, da su ljudi bili upadljivo slobodoumniji i šireg duha, spremni da prihvate sve novo, pre Reganove ere, i to ne samo u muzici, nego u svim formama izražavanja. Moje „liberalno umetničko razmišljanje“ kako ste rekli, dobro me je služilo tokom svih ovih godina, ali opšti trend je zapravo nešto sasvim drugo – on ide u smeru toga da ljudi sve manje znaju, a uz to su sve ponosniji sopstvenim ograničenjima, i posebno činjenicom da su duboko zaglibljeni u jednodimenzionalnom svetu sopstvenih uskih shvatanja, izvan kojih više ne vide apsolutno ništa. Deo našeg posla kao džez muzičara jeste da podsetimo ljude na sve one stvari o kojima nisu nikad ranije razmišljali, a ne na ono što inače vole da slušaju – a posebno ne da ih podsećamo na muziku za koju oni samo nagađaju da je bila obožavana od strane njihovih roditelja ili deda i baka – priča naš sagovornik.

• Kako ste otkrili brazilsku muziku i šta vas je njoj privuklo do te mere da ste otišli da živite u Brazilu? Da li je Brazil zaista idealno inspirativno okruženje za umetnike, i posebno džez umetnike?

Veze među svim muzičkim oblicima u obe Amerike su veoma duboke i veoma jasne. Posebno je fascinantan način na koji je džez svojevremeno uticao na brazilsku pop muziku – taj uticaj je ogroman, i zbog njega je američkim džezerima uvek bilo lako da se uklope i počnu da sviraju ono što sviraju brazilski momci. Velika je to tema o kojoj se nikad nije puno pričalo, uglavnom se govorilo o onome što nam se iz Brazila vratilo… Prvi put kada sam otišao tamo, shvatio sam da veliki deo te muzike već odnekud znam i prepoznajem, tako da je za mene sve to bila čista zabava – prilika da sviram sa svim tim sjajnim tipovima tamo dole, koji su svirali sve te veličanstvene akorde, ali među kojima ih je bilo svega nekoliko, u to vreme, sa umećem improvizovanja preko te vrste harmonija. Kad smo već kod te teme, moramo da budemo svesni jednog – ne, tamo situacija nipošto nije previše povoljna za umetnike, daleko je od idealne. Kad bolje razmislite, prošle su godine od kad se u Brazilu poslednji put desilo nešto univerzalno bitno u muzičkom smislu, nešto što je ostavilo utisak i van tamošnje lokalne zajednice. Veoma je teško kreativnim ljudima odande da izađu iz okvira svoje male sredine i dopru bilo gde dalje sa svojom muzikom.

• Poznati ste po uzbudljivim saradnjama sa brojnim muzičarima širom sveta. Ali ko je od mladih džez autora zaista privukao vašu pažnju kao izuzetno talentovan u skorije vreme i sa kim bi ste voleli da sarađujete u budućnosti?

– Poslednja osoba koja me je izistinski inspirisala bio je Bred Meldou. A i on je već pomalo star! Postoji mnogo velikih svirača koji se pojavljuju, ali sve do sad nijedan nije transcedirao u zonu u kojoj bi stvarno opisao nešto suštinsko, nešto što definiše novi put, novi proces ili neki potpuno neukrotiv novi zvuk. Međutim, imam puno poverenja da će se i to desiti uskoro.

• Kako vidite sebe kao pedagoga i da li planirate da više vremena u budućnosti posvetite podučavanju drugih?

Volim da podučavam i da budem u kontaktu sa mladim umetnicima. Za mene je to, međutim, nekako uvek i samo pitanje koliko vremena za to zapravo imam. Naime, najveći deo svog dana i svoje energije posvećujem ipak sviranju i komponovanju.

„Nova ribica za prženje“ na beogradskom nastupu

Ne mislim da će moj novi album „What’s It All About“ činiti baš veliki deo koncerta kod vas. To je veoma posebna, vrlo lična ploča na koju sam jako ponosan, ali takav je to tip snimaka da uglavnom govori za sebe. Kada se nađemo na sceni u Beogradu, kao Pat Metheny Trio, moraćemo da izvedemo nešto mnogo drugačije i sasvim neočekivano, da pronađemo, rečju, „novu ribicu za prženje“! – kaže Metini.

Uživam u onome što muzičar daje punog srca i otvorene duše

Ne razmišljam previše o rok, džez, klasičnoj ili bilo kakvoj žanrovski ispresecanoj i klasifikovanoj muzici, niti o podžanrovima. A znate li zašto? Zato što je svaka rasprava o tim temama, zapravo rasprava o kulturnoj politici, a nikako ne o muzici. Veoma sam srećan što sam muzičar i verujem da sve što sam stvorio tokom godina dovoljno govori o mojim shvatanjima na tu temu. U suštini ja samo želim da ostanem slobodan da po svom nahođenju uvek reagujem na prave note, dobro odsvirane, da iskreno uživam u nečemu što nam je muzičar dao punog srca i otvorene duše. Ako je taj kriterijum ispunjen, ja sam već fan – priča Pet Metini.