Vidim Istanbul kao ženu

Vaša muzika nastaje u Istanbulu, jednom po svemu izuzetnom gradu. Kakav je Istanbul, po vašem mišljenju, šta je to ono što vidimo mi turisti, a šta je zapravo stvarno važno u vezi sa njim, što poznaju samo njegovi stanovnici?

– Pre svega ja vidim Istanbul kao ženu, ne muškarca. Istanbul je na udaru, posebno posle novog vladinog urbanističkog plana. Neboderi samo niču i poslednji izvori čiste vode i poslednje zelene površine biće uskoro zbrisani. Ona, Istanbul, konstantno je dakle pod udarom, a opet nekako u stanju da preživi i ne izgubi svoj karakter. Svi znaju da je Istanbul stari grad, ali uvek otkrijemo da je još stariji nego što mislimo. To je zapravo jedna od najstarijih naseobina u čitavoj Evropi i svakako jedan od najstarijih gradova sveta. Grad totalnog haosa i veoma multidimenzionalan i multikulturalan.

Susret udaraljki i žičanih instrumenata u vašoj muzici donekle podseća na izvesne izuzetne stvari današnjice na drugim meridijanima, kakvi su na Zapadu The Black Keys recimo. Šta mislite, zašto je taj naizgled jednostavni susret gitare i bubnjeva, odnosno istočnjačkih ekvivalenata u vašem slučaju, toliko privlačan u savremenoj popularnoj muzici? I kako ste, najzad, svoje rock’n’roll, reggae i dub nadahnuće povezali sa turskim melosom?

– Nalazim ovaj vaš pristup veoma zanimljivim. Niko ranije nije ovo pomenuo i priznajem da ni sam nikad nisam na to pomislio. Mislim, zapravo, da verovatno čak i u pop muzici ljudi iskazuju glad za nečim iskrenim i sirovim. Mnogi ljudi su nakljukani preproduciranom, sintetičkom i propisanom muzikom, a u stvari istinski vole zvuk iz duše i čeznu za inspiracijom pravog muzičara, kao i da budu obasjani idejom o ne-artificijelnoj grupi koja prosto stvarno svira zajedno. Ja pritom zaista volim The Black Keys i svu tu tradiciju sirovog, neobrađenog električnog bluza, ali nekako ipak ne osećam njihovu povezanost sa bendom Baba Zula. Što ne znači da i ne primećujem kako potičemo iz iste familije. Povezanost sa turskim zvukom u mom slučaju, međutim, došla je prirodno pošto sam rođen u porodici umetnika, a svi naši prijatelji muzičari koji su nam dolazili u kuću, svirali su saz i pevali. Takođe, najpopularniji muzičari mog detinjstva su kombinovali psihodeličnu muziku sa turskim folkom, pa je sve tako došlo prirodno zajedno.

Vaš umetnički angažman prelazi granice muzike i ima svog izvanrednog odjeka u teatru i filmskom stvaralaštvu – kako se sećate rada na dokumentarnom filmu „Prelazeći most – Zvuk Istanbula“ Fatiha Akina, reditelja ovenčanog 2004. Zlatnim medvedom u Berlinu?

– Fatih Akin bio je i ostao veliki reditelj i beše to sjajna prilika da sarađujemo. Ja, znate, vidim umetnost kao način da ostvarim svoje snove. A ovim filmom Akin nam je pomogao da u tome uspemo.

Sa velikim uzbuđenjem očekujemo vaš nastup na festivalu Todo Mundo u beogradskom Domu omladine – da li znate šta ćete i kako tačno izvesti ovom prilikom ili su živi koncerti za vas uvek izazov da se promene eventualne prvobitne namere?

– Mi smo takođe prilično uzbuđeni zbog ovog Todo Mundo nastupa. Uostalom već i zbog toga što ćemo moći da nastupimo u Srbiji. Pozivamo ovom prilikom sve svoje srpske prijatelje da dođu na naš koncert. A što se samog nastupa tiče, svaki od njih je pravi izazov za nas u bendu, pa se nadamo da će ovaj ostati svima u sećanju kao veoma pozitivno, nezaboravno iskustvo. Baba Zula koncerti su svojevrsni ritualni performansi i svaki je doživljaj za sebe. Nadam se da ćemo baš ovim izmeniti percepciju naše publike u dobrom smeru i onda svi zajedno silno uživati. Vidimo se!