Više se ne pravdam zbog Mobi dika

Atraktivna kantautorka, kako je često oslovljavaju, kaže da joj je dosadilo da se pravda zbog svojih muzičkih početka, te da je i opovrgavanja te vrste više ne pomeraju. Ali i uprkos tome što je postala imuna na sve predrasude koje su vezane za njeno ime, Ana uz osmeh kaže da se nada da će bar za pedeset godina ljudi prestati da je pitaju za Mobi dik.

– Imala sam prilično trnovit i atipičan put. Dugo godina sam morala da se pravdam zbog perioda provedenog u grupi Mobi dik. Više to ne radim. Sada to sagledavam sa neke veće distance i na zreliji način. Svesna sam da me je sve što sam prošla učinilo ovakvom kakva sam sada. A danas sam definitivno čvršća u svojim uverenjima i to pre svega zahvaljujući brojnim udarcima koje sam stoički primila. Od samog starta sam želela da pevam ono što i napišem, da se bavim autorskim radom, a to danas i činim. To je bio moj cilj, ali moje ambicije se ne završavaju samo na tome. I da, sada mogu da kažem da se osećam dobro u sopstvenoj koži – kaže Ana Stanić.

Da li je i u kolikoj meri prošlost uticala na ocenu koju je muzička kritika dala za vaš samostalni rad?

– Pošto je izašao moj prvi album, imala sam sreće da je kritičar nad kritičarima, Peca Popović okarakterisao pozitivno i mene i moju pojavu na sceni. To mi je bilo najvažnije, pozitivno mišljenje je iznelo još nekoliko naših iskusnih kritičara. Naravno, ima onih koji mi stalno nalaze mane i prišivaju repove. To me je na početku mnogo nerviralo, ali prestala sam da se obazirem, sada furam svoju priču. Moja solo karijere traje već 12 godina, a karijera u Mobi diku trajala je tri, tako da samo taj podatak i sav moj dosadašnji rad, pesme i rezultati govore mnogo više i potiru potrebu nekih da me stalno vraćaju na početak. Dosta sam samostalna i nezavisna i mislim da to iritira neke ljude. Postoje i mediji, produkcijske kuće koji ne žele da mi pruže postor, a upravo u njima vladaju ti neki klanovi. Naučila sam sa tim da živim. Ali sve to me neće naterati da promenim bilo šta u onome što radim. Pokreće me to što kad napravim album on u određenoj godini bude najprodavaniji, napravim koncert u Sava cenru gde je bilo 3.000 ljudi koji su uživali i pevali sve moje pesme.

Koje mesto smatrate da je vaše na domaćoj muzičkoj sceni?

– Kada posmatramo kroz svetske okrive onda definitivno mogu da kažem da pripadam komercijalnoj muzici, odnosno mejnstrimu. Sa druge strane, koliko je ova sredina pomerena u jednu stranu govori i to da je jedan hrvatski pevač hteo od mene da uzme pesmu, pa se raspitivao kod nekih narodnjaka koji su za Anu Stanić rekli da je alternativa. Onda ispada da pravi alternativni bendovi i ne postoje, a postoje i te kako. Sve je poremećeno, pa tako neke narodne pevačice sebe nazivaju pop pevačicama, a to valjda čine samo zbog garederobe koju nose. Moja poenta je da bi trebalo da postoji jaka alternativa, jaka rok scena, onda bi ljudi shvatili da pripadam mejnstrimu.

Koliko vas kao autora opterećuje snimanje i priprema sopstvenih albuma?

– Kada snimam album potpuno sam u tome, ne prođe dan da se ne opterećujem, a najviše se to dešava kada sam u poslednjoj fazi, kada se pređe na miks. Neverovatno sam sitničava i detaljna. Uđem skroz u to i saživim se sa svakom pesmom. To me u kreativnom smislu toliko iscrpi da posle snimanja albuma po šest meseci ne napišem nijednu pesmu, jer se osećam prazno, tada čak i ne slušam muziku. Moram da priznam da su mi najlepši trenuci kada izađem iz studija i kada mi narežu raf miks. Onda ja to pustim u kolima, pojačam do daske i ložim se na svoju pesmu i budem sama sebi publika.

S obzirom na to da ste studirali filmsku i televizijsku produkciju da li ste ikada razmišljali o „raskidu“ sa muzikom?

– Kriterijum mi nije parktičnost već unutrašnje zadovoljstvo, a najveće zadovoljstvo osećam kada se izrazim kroz muziku. Nestalnog sam duha i uvek imam želju za avanturama i kroz muziku ostvarujem sve to. Uvek mora da se ide dalje, uvek treba da se postavi nov cilj. Ne verujem da bih mogla da se bavim drugim poslom koji bi mi obezbedio ovakvu egzistenciu. Da, studirala sam produkciju i to je izuzetno stresan posao i ne verujem da bih tu bolje prošla. U suštini, ne volim da se mnogo žalim, jer jednostavno nisam neko koga novac motiviše.

Kakvu karijeru biste voleli da ostavite iza sebe?

– Volela bih da čujem gomilu pesama koje su ostale, da dođem do stadijuma da ne moram stalno da snimam albume i da to radim kada mi dođe, kada osetim potrebu. Bilo bi lepo da mogu i sa šezdeset godina da snimim album koji će da nađe svoju publiku i bilo bi super da za bar pedeset godina neke neverne Tome konačno prestanu da mi spominju Mobi dik.

Stidljiva, a ne arogantna

– Jedan deo javnosti me doživljava potpuno nerealno, što je posledica tog nekog mog držanja koje može da deluje kao arogancija. Zapravo, ja sam stidljiva i na prvu loptu nepoverljiva. Tek kada osetim tu neku dobru energiju ja se oslobodim i postanem izuzetno spontana. Krećem se od prilične introvertnosti do velike otvorenosti- kaže Ana Stanić.