Bob Dilan: "Višeslojni" umetnik i večna inspiracija umetnika 1Foto: EPA-EFE/ ABIR SULTAN

Umetnost je večno kretanje iluzija. Najviši cilj umetnosti jeste da inspiriše. Šta biste drugo mogli da uradite za nekog do da ga inspirišete! Ove reči davno je izgovorio Bob Dilan. 

Iako najpoznatiji kao muzičar i kantautor, Bob Dilan se tokom protekle četiri decenije iskazao i u drugim vidovima umetnosti. Nemali broj njegovih poštovalaca dobro zna Dilana slikara, glumca, reditelja, pisca…

Bob Dilan, „glavni junak” petstotinak knjiga, i sam je hvaljen kao prvi pesnik u rokenrolu koji je napisao i nekoliko knjiga. Oprobao se kao pisac fikcije sa knjigom „Tarantula”, a njegove impresionističke memoare “Hronike” („Chronicles Vol. 1”) kritika je dočekala sa oduševljenjem. Otuda osim najviših priznanja u svetu muzike, od Gremi nagrada do ulaska u Rokenrol hol slavnih, i Nobelova nagrada za književnost koju je dobio 2016. godine, kao prvi rok kantautor ovenčan najvišim literarnim priznanjem.

Ni film Bobu Dilanu nije bio stran, iako je svojevremeno govorio da ne voli sebe da vidi na televizijskom ekranu, i da je kamera „zastrašujuća, jer od ljudi pravi duhove”.

Međutim, nešto kasnije mogućnosti filmske kamere veoma su ga privukle. NJegova muzika korišćena je u više od 300 filmskih i TV ostvarenja. A 2001. godine ovenčan je Zlatnim globusom i Oskarom za najbolju pesmu – „Things Have Changed” iz filma „Wonder Boys”.

Filmski debi Boba Dilana

Dilanov filmski „debi” desio se 1965. godine u Penebejkerovom ostvarenju o njegovoj turneji u Velikoj Britaniji „Don’t Look Back”. Ohrabrio se i sam, pa je već naredne godine režirao dokumentarac „Eat The Document” o turneji sa „Bendom” po Ostrvu. Već 1973. godine igrao je u filmu Sema Pekinpoa „Pat Garrett and Bill The Kid”, za koji je i pisao muziku i tada je nastala čuvena numera „Knockin’ On Heaven’s Door”, i danas jedan od najvećih hitova američkog muzičara.

Pojavio se i u sopstvenom ostvarenju „Renaldo and Clara”, impresionističkom dokumentarnom pogledu na njegovu turneju „Rolling Thunder Revue” iz 1975. godine. A pod pseudonimom Sergej Petrov napisao je scenario za film „Masked and Anonymous” iz 2003. u kome je i igrao.

Pre 17 godina čuveni reditelj Martin Skorseze, opčinjen ličnošću i delom američkog muzičara, snimio je biografski film „No Direction Home”, koji je fokusiran na period od Dilanovog dolaska u NJujork 1961. i meteorskog uspona do saobraćajne nesreće koju je doživeo pet godina kasnije i koja ga je primorala da se privremeno povuče sa scene.

Jedno od ostvarenja u kojima Dilan nije igrao, a koje je svojevrsni omaž umetniku, jeste film Toda Hejnsa „I’m Not There”. Dilana iz različitih faza tumačilo je u ovom filmu iz 2007. godine šestoto glumaca: Markus Karl Frenklin, Ben Višou, Hit Ledžer, Kristijan Bejl, Ričard Gir i Kejt Blančet.

Dilan kao likovni umetnik

Dilan je odmalena voleo da crta, ali prvu izložbu svojih likovnih radova imao je tek 2007. godine u nemačkom gradu Čemnic. Pred publikom se tada našlo 140 slika muzičara i to – portreta, aktova, pejzaža..

Poslednja izložba njegovih slika otvorena je u Majamiju prošlog novembra. Nazvana „Retrospektrum“ bio je to najveći pogled u likovno stvaralaštvo muzičara u jednoj američkoj galeriji.

Upitan jednom o svom likovnom opusu, odgovorio je zašto ga privlače kičica i olovka za crtanje:

– Slikarstvo mi obezbeđuje red u svetu bez reda!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari