Za nas ne postoji stop

Koliko je truda bilo potrebno uložiti kako bi Svi na pod izrastao u aktuelan i prepoznatljiv bend u zemlji koja nema baš mnogo sluha za nove grupe?

Petar: Poprilično. U principu je to težak, ali u isto vreme i lak put. Lako je zato što u ovoj zemlji postoji vakuum, rupa u koju smo uleteli sa našim muzičkim izrazom. To je nedostajalo i toga nije bilo na našoj muzičkoj sceni. Mi smo je popunili i tako privukli pažnju. A teško je jer moraš mnogo da se „cimaš„, da se trošiš i pre svega ulažeš ogromnu energiju.

Bojana: Generalno ja imam tu neku sreću u životu koja me prati i zbog toga sve vreme gledam kada će nešto iznenada da me „strefi“. Upala sam tako i u Svi na pod, bend u kojem je maltene sve bilo postavljeno. Pre mene su tu bile odlične pevačice koje su već uradile neke pesme i meni je tu donekle bilo teško, morala sam svoj rad da prebacim preko njihovog. Generalno mislim, da šta god radiš, bez obzira na zanimanje, ako se trudiš taj trud će se kad tad isplatiti.

Izbacujući sing po singl, svaka od pesama je polako postajala hit. Šta je to što publika prepoznaje u vašoj muzici?

Bojana: U jednom intervjuu koji smo dali konstatovano je da je optimizam nova revolucija. Sve do 2010. kada je muzika u pitanju postojao je taj rep iz devedesetih, koje su svakako uticale na umetnike, te su oni iskazivali ono tmurno i tužno u sebi. Pojavili smo se mi i sada se čuje „Boogie Woogie“, pa „stani Nevana, ja se bojim vremena“ i tralalala, lake note. Mislim da su ljudi gladni toga, gladni da čuju ozbiljne teme koje su predstavljene na neobičan način.

Petar: To što ljudi znaju naše pesme iako mi nemamo još objavljen album je bila nenamerna strategija. Mi smo izbacivali singl po singl, gurali na radijske top liste, i promovisali pesme preko interneta. Svaki do tih singlova je bio hit za sebe. Bitno je verovati u to što se radi. U samom startu sam imao želju da napravim bend koji će nastupati na velikim binama. Sve vreme verujem u to. Ne postoji stop. Ljudi pokrenite se i nemojte čekati da sve padne s neba, jer to se neće desiti. Svako mora da nađe taj motor u sebi koji će ga pokrenuti na akciju. Samim tim i ime našeg benda ne treba da se bukvalno shvati, već ga treba prihvatiti kao indirektan poziv na akciju.

Na Belefu na kojem se očekuje i vaš nastup, ponovo se slavi novi talas. Mislite li da je tim kultnim grupama iz osamdesetih bilo lakše nego vama danas?

Petar: Naravno da je razlika u vremenu koje podrazumeva različite uslove i situacije. Možda se mi ne bismo snašli u njihovo vreme, možda se oni ne bi snašli sada. Velika je zaostavština od tih bendova. Ali smatram da je suština ista bez obzira na period.

Bojana: Taj novi talas je izbacio muzičare kakvi se više nisu pojavljivali. Imali smo jednog Milana Mladenovića, Koju, Vda… Ljudi se hvataju za te osamdesete i pokušavaju kroz neke kompilacije da ih ožive. To je uzalud. I muzičari se služe tim istim temama kojim su se služile te veličine, međutim, to je njihova mladost, to su njihove priče i one danas više nisu iste. Mislim da im je bilo lakše. Jer bila je to SFRJ i tržište je samim tim bilo veće, mogao si da se obratiš i čoveku u Zagrebu, Ljubljani… A nama je sa te strane teže jer i dalje postoje te barijere. Istina one su sada manje.

Može li se u muzici danas nakon svega što je odsvirano i ispričano biti inovativan i težite li različitosti po svaku cenu?

Bojana: Sve je odsvirano i sve je rečeno, jedina razlika može da bude u izrazu. Da to što je već napravljeno izneseš na neki svoj način kroz specifičan glas, specifičan način sviranja gitare… Sada se sve vrti oko tih 80-ih ne samo kod nas, već i u celom svetu.

Petar: Upravo te taj lični pečat može razlikovati od ostalih muzičara. Koliko je neko specifična individua, različit, zavisi koliko će biti zapažen.

Koliko vam znači ta uloga predgrupe koju ste imali na velikim koncertima, najpre Air a onda i Massive Atack?

Petar: Bitno je, jer su to bendovi A lige. Važno je da nas ljudi identifikuju sa tim svetom. Možda ćemo i mi jednog dana biti veliki kao oni. Lepo je da ti stoji u CV-ju da si svirao pre jednog Massive Atack ili ispred Air. Tom prilikom vidiš koliko zapravo jedan ozbiljan rad stoji iza takvih bendova i zašto su oni takve institucije. Shvatiš koliko još treba da radimo, koliko ovde u zemlji treba da poradimo na tom profesionalnom odnosu prema muzici. Jasno ti je i zašto je muzički biznis toliko profitabilan u svetu. Kod nas je sve još uvek na nivou nekog entuzijazma.

Bojana: Kada smo svirali ispred Air u Areni ja sam prvi put saznala šta je stvarno rajder lista. Kroz medije znamo da je to neko tražio čorbu od ribizli, hlađenu vodu na određenoj temperaturi… Mi smo saznali da treba da postoji ovakav-onakav kabl… I vidiš kako funkcionišu stvari kod tih ljudi koji se na visoko profesionalnom nivou bave muzikom, vidiš da nema greške na tom nastupu. Muzika nije nonšalancija. To je ozbiljna stvar.

Kojim putem treba da idete da bi stigli do tog nekog vašeg cilja?

Petar: Pravila se znaju, ne možemo da izmišljamo toplu vodu. Zna se kako se radi, zna se kako se promoviše materijal, kako se neka tema realizuje u studiju. Od tih najsitnijih stvari do bukiranja koncerta, razgovora sa organizatorima. Sve već postoji. Bitno je da smo mi svi u bendu složni kada su te stvari u pitanju i nema pitanja zašto je to tako, zašto nije ovako.

Bojana: Mi smo tako postavili stvari da svako zna svoj deo posla. Imamo menadžera koji se bavi bukingom, medijima. Imamo art direktora koji nam radi spotove, stilistu koja mene „munji“ i stavlja mi neka čuda na glavu. To bi trebalo da bude taj put do uspeha.

Šta je to u muzici što vas pokreće i toliko vezuje za nju?

Bojana: Ja bih se samo zezala u životu. I znam da je uz muziku najbolje zezanje. Znam da ću raditi neprestano, da neću spavati, da se neću viđati sa drugaricama, da neću videti roditelje, ali i znam da ću se na koncertu ta dva sata provesti bolje nego igde.

Petar: Dve stvari su presudne. Kad sam sa sobom sedneš, pustiš muziku, i te emocije koje se probude, taj neki lični doživljaj muzike. Nekad mogu da zaplačem, nekad me ponese nešto drugo. Druga stvar je kad izađeš na binu i kada ispred tebe stoji mnogo ljudi i vidiš da su srećni, da se dobro provode. Tada imaš dobar „feedback“ za to što radiš. Svi ti problemi koji se dešavaju uz put onda su zanemarljivi.

Na točkovima je najlepše

– Koncerti po Srbiji i regionu, ta putovanja, to je možda jedan od najvažnijih razloga zašto se bavim muzikom. Druženje u kombiju i taj deo priče. Jeste naporno, ali je ujedno i pokretačka snaga – kaže Petar Rudić.

Novinari nametnuli album

Prvi album grupe Svi na pod definitivno izlazi na jesen.

– Novinari su nam to nametnuli. Nismo hteli da izdamo album, hteli smo da budemo singl bend. Onda smo razmišljali da postavimo pesme na sajt, na besplatan daunloud, pa smo hteli da ga izdamo na fleš, a od svega toga smo odustali. U oktobru će izaći i od tada sigurno kreće luđe ludilo – kaže Bojana Vunturišević.