Zabrane i cenzura su opasna stvar i uvek imaju dva kraja

Pre toga, pobednici ovogodišnje Evrovizije su putem Instagrama pozvali svoje fanove da podrže, kako su rekli, „čišćenje scene“, a Exit, koji je organizator Sea dance festivala, oglasio se zvaničnim saopštenjem.

„Misija Sea dance festivala, kao i svih Exit događaja, oduvek je bila promocija mira, jedinstva, ljubavi, multikulturalnosti i saradnje. Snažno saosećamo sa svim žrtvama rata u Ukrajini, ali otkazivanje nastupa bilo kog izvođača isključivo na osnovu nacionalnosti, rase ili vere suprotno je vrednostima koju zagovaramo“.

Ovaj gest muzičara, do ovogodišnje Evrovizije potpuno anonimnih van njihove zemlje, nažalost, samo je još jedna kap u nezapamćenom agitpropu. Od početka invazije na Ukrajinu krajem februara, čak i najveće svetske kulturne institucije i festivali gotovo simultano, krenuli su u „čišćenje“ kulturne scene od ruskih umetnika, a ove histerije nisu pošteđeni čak ni velikani koji odavno nisu među živima, čija dela pripadaju svetskoj baštini, ali su oni u međuvremenu postali politički „neprimereni“ (Zagrebačka filharmonija izbacila jer iz koncertnog programa dela Čajkovskog, „u znak solidarnosti sa građanima Ukrajine“).

Među najtransparentnijim primerima takve „solidarnosti“ su izbacivanje glavnog dirigenta Minhenske filharmonije Valerija Gergijeva, kome je gradonačelnik Minhena uručio otkaz, a slavnom virtuozu otkazali su saradnju i milanska Opera La Skala, Roterdamski filharmonijski orkestar u kome je bio počasni dirigent, kao i druge brojne evropske kuće, a na kraju je bio primoran i da podnese ostavku na mesto predsednika čuvenog festivala u Edinburgu, koji je vodio decenijama.

Nepoželjnom je proglašena i velika ruska operska diva Ana Netrebko, jedna od najvećih u svetu, kojoj su otkazani svi predviđeni angažmani u njujorškoj Metropoliten operi. Umesto nje, angažovana je malo poznata ukrajinska sopranistkinja LJudmila Monastirska.

Od ruskih umetnika „očišćeno“ je i ovogodišnje, 59. Bijenale u Veneciji (ukrajinski kustoski tim i umetnik Pavlo Makov pozvali su globalnu umetničku zajednicu na osudu ruske invazije kroz sankcije ruskim umetnicima), ali i sve druge svetske manifestacije.

„Gostoprimstvo“ filmskim stvaraocima iz Rusije otkazali su ovogodišnji festivali, kako oni najugledniji, u Kanu, Veneciji, Torontu, San Sebastijanu…, tako i svi ostali, ostvarenja ruskih autora ovog leta nema ni na ovdašnjim regionalnim festivalima (Pula, Sarajevo film festival…), a organizatori Berlinala najavili su još krajem marta da na narednom festivalu, 2023. neće biti mesta za njih.

Ovaj embargo mogli bi da „skinu“ samo umetnici koji transparentno, u svetskoj javnosti, osude Putinovu ratnu politiku, poput reditelja Kirila Serebrenikova koji je emigrirao iz Rusije, a na 75. Kanu je predstavio svoj novi film „Žena Čajkovskog“.

Prema rečima Gojka Božovića, pisca i izdavača, koji ove događaje komentariše za Danas, on je protiv svakog ograničavanja prava nastupa umetnika na kulturnim i javnim događajima u okviru neke zemlje ili na međunarodnoj sceni.

– Zabrane i cenzura su opasna stvar i uvek imaju dva kraja. Zabranama nastupa umetnika neće se rešiti nijedan politički ili društveni problem. Zabrane i cenzura, stvaraju, međutim, nove i duboke probleme. Svedoci smo činjenice da se različita društva u našem vremenu radikalizuju i fundamentalizuju, sve je više zahteva da se nešto ograniči, zabrani ili cenzuriše, dok ono što bi trebalo da bude stvar rasprava sve češće postaje predmet norme. Taj trend nipošto nije dobar i suštinski podriva liberalne vrednosti slobode i demokratije – kaže Gojković.

U ovim vremenima krize, kako ističe, mora se misliti i o danu posle.

– Taj dan će doći, ali ako do tada budu prekinute sve veze, ko će i kako uopšte razgovarati. Otuda mislim da se kultura i umetnost moraju odupreti svakoj političkoj instrumentalizaciji, a da zabrane i cenzure nisu nikakvo rešenje, već samo izvor novih problema – smatra Gojko Božović.

Glumac Branislav Trifunović takođe smatra da je ovaj progon ruskih umetnika besmislen i skandalozan.

– Za mene je najstrašnije kada sami umetnici diskvalifikuju druge umetnike, svoje kolege, i ne podržavam bilo kakvu vrstu diskriminacije, pa ni tu političku. Mogu da kažem da mi je drago kako su Exit i Sea Dance festival odgovorili na ucenu Kaluš Orkestra. Bez obzira što duboko osuđujem rat u Ukrajini, smatram da su ultimatumi i ucene u umetnosti nedopustivi. Mi smo na svojoj koži u vreme Miloševićevog režima i sami osetili koliko je besmisleno kada se između neke politike, umetnika i običnih ljudi stavlja znak jednakosti, i znamo koliko je to pogubno – ističe Trifunović.

Anticivilizacijski pritisak

Kako je u vreme početka „čišćenja“ umetničke scene za Danas izjavio reditelj Goran Marković, mešati umetnike sa agresijom na Ukrajinu je potpuna besmislica.

– Naravno da mislim kako je sve ovo što se događa ruskim umetnicima ne samo preterano, nego i krajnje primitivno. Verujem de je ogromna većina umetnika u Rusiji, pogotovu oni pravi, protiv tog rata. Mnogi su se, uostalom, o tome i javno izjasnili. Kažnjavati njih zbog agresije njihove zemlje potpuno je suludo. Tako su i naši umetnici devedesetih godina kažnjavani, ja sam to najbolje osetio na svojoj koži. Sada ponovo osećam tu vrstu anticivilizacijskog pritiska. U ovoj situaciji umetnici su jedini nevini, za razliku od političara. Nemoguće je baviti se umetnošću, a biti na strani rata. To jedno drugo isključuje. Ne znam nijedan film o ratu čija poruka nije antiratna. To je aksiom tog žanra: rat je besmislen, nema pobednika, svi su gubitnici. Ovo što se sada događa samo govori o ratnoj histeriji koja je zahvatila čitav svet. Žalosno. Nepopravljivo – istakao je Marković.