S kojim pravom je Džon Entoni Gilis, poznatiji kao Džek Vajt III (opsednutost brojem tri je kod njega poprimila neslućene razmere, tako da se često potpisuje i kao „Three Quid“ – „Tri groša“ – ili samo „III“), tokom retkih pauza svog furioznog tročasovnog nastupa u bečkoj dvorani Gasometer u utorak provocirao modernu kulturu brzine i gedžeta? Šta je značio iskaz da zvuci pesama modernih mejnstrim izvođača nemaju poreklo i toplinu?
Odgovor na ta pitanja bio je očigledan srećnicima koji su uspeli da dođu do karte, budući da je koncert bio rasprodat. Naime, Vajtov nastup predstavlja sumanutu smesu teatralnosti, spontanosti, brutalne energije i bljesaka genijalnosti. Za sve one koji proklamuju ili prihvataju ideju kako je nekad rok muzika bila uzbudljivija, stižu loše vesti: Džek Vajt je najbolji performer danas, a sigurno bi postideo i mnoge velikane u koje se tako lako zaklinjemo iako ih uglavnom znamo samo po čuvenju.
S kakvom je samo drskošću i lakoćom te večeri prelazio na „ti“ s „nedodirljivima“: Elvisom (nastup je započeo obradom Power of My Love), Henkom Vilijamsom (dodatak u You Know That I Know mu je, kako kaže, Henk doturio iz groba), Blajnd Vili Džonsonom (John the Revelator)… a pri kraju je prodiskutovao i s Mocartom (koji je, Džek nam tako prenosi, aminovao figuru na klavijaturi iz pesme Steady As She Goes). Metaforički govoreći, Gasometer – impozantno zdanje s fasadom od cigle podignuto krajem 19. veka na obodu Beča – tokom ta tri sata povratio je svoju prvobitnu namenu (spremište zapaljivog ugljenog gasa za gradsku rasvetu).
Vajt je sve vreme koncerta nervozno trčao po bini, silazio u publiku, podrazumevajući da će sjajni bend ispratiti svaki njegov hir; češljao se „po starinski“, birao najlepše devojke iz prvih redova (koje su završile na bini), neprestano zadavao glavobolje tehničarima (čiji stil je predstavljao linčovsku mešavinu Braće bluz i mafijaša), komandovao publikom… A dvadesetominutni gitarski svemirski džem sešn Ball and Biscuit bio je vrhunac večeri. Ta izvedba donela je pravu rokersku arhetipsku scenu: Džek je ležao na podu, a iz njegove gitare su neprestano kuljali pentatonika i trileri.
Svakako, on ima debelo pokriće za svaki hir: pojedine pesme i rifovi koje je potpisao (što kao član White Stripesa, što kao solo umetnik) predstavljaju moderne rok klasike koji će sigurno još dugo biti slušani (besmrtni rif iz Seven Nation Army se podrazumeva). Na to se nadovezuje njegova javna persona alhemičara, mistifikatora, lajavca i vrednog preduzetnika. Jednom rečju, nervoznog gizdavca koji u svojoj radionici (etiketa Third Man Records) spaja prošlost s budućnošću.
Negde na tom putu između folka i hip-hopa, između Love Interruption i Lazaretto, on pronalazi trenutak u kojem rok ponovo postaje ono o čemu su Pejdž i Plant sanjali – svetska narodna muzika. S druge strane, njegov nastup je rokenrol mitologija na delu, ovde i sada, događaj na kom i pre početka devojke bukvalno padaju u nesvest. Nebojša Marić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
