Zapetljani u paukovoj mreži

Potpisnik ovog teksta nije bio u prilici da mjuzikl pogleda (sem par trejlera na YouTube-u) i generalno nije ljubitelj ovog vida scenskog izraza, ali ako je verovati Panoviću („Danas“ od 20. avgusta) radi se o izuzetnom audio-vizuelnom spektaklu, sa kaskaderskim akrobacijama koje publiku bukvalno ostavljaju bez daha. Nažalost, za pesme na istoimenom CD-u, „izolovane“ od vizuelne komponente sa kojom u pozorištu čine jedinstvenu celinu, ne može se reći da će slušaoce ostaviti bez daha, pa bili oni i zakleti U2 fanovi.

Teško „porađanje“ pozorišnog Spajdermena trajalo je godinama, a kritičari koji su videli neku od brojnih pretpremijera najavljivali su „spektakularan krah“ ravan onom koji je svojevremeno doživeo Kevin Kostner sa svojim „pobesnelim Maksom na vodi“, filmom „Vodeni svet“. No, ispostavilo se da je konačna verzija mjuzikla (krštena kao Version 2.0) bolja nego što se očekivalo, reakcije publike su bile pozitivne, pa možda i razočarani što „Spajdermen“ nije veličanstveno potonuo, kritičari su osuli paljbu po Bonu i Edžu nazivajući njihovu muziku „najslabijim delom predstave“. Po svemu sudeći, hteli su malo da „zabibere čorbu“ irskim rokerima čiji su se bankovni računi poslednjih (kriznih) godina uvećali za stotine miliona dolara, što čak i u bogatoj Americi zna da izazove zavist. Međutim, ako i zanemarimo motive američkih kritičara, činjenica je da dvojica hitmejkera nisu imali prethodna iskustva sa mjuziklom, pa kao rezultat toga „Turn Off the Dark“ ne zvuči kao muzika iz brodvejske predstave, ali ni kao regularni U2 album, već se nalazi „negde između“, u specifičnom vakuumu koji je teško nazvati odgovarajućim imenom.

Na žurci koja je upriličena povodom izlaska CD-a (na čijem se omotu, interesantno je, ne nalaze imena autora muzike) Bono je izjavio da su on i bend oduvek najbolje funkcionisali onda kada nisu imali pojma šta zapravo rade, pa se ovom izjavom može objasniti otkud hrabrost njemu i Edžu da se upuste u komplikovan posao prevođenja kultnog stripa u formu pogodnu za brodvejske „daske koje život znače“. Naravno, lišeni elementarnih „stručnih“ znanja kako se to radi, okrenuli su se onome što najbolje znaju – pisanju rok pesama, od kojih su samo neke („Pull the Trigger“ ili „DIY World“) povezane sa radnjom stripa, odnosno predstave. To ne čudi mnogo, jer Bono nije poznat kao tekstopisac čije pesme imaju određenu priču, već stihove piše na univerzalne teme kao što su ljubav, sreća, gubitak voljene osobe ili religija, pa se i nije moglo očekivati da će pesme na „Spajdermenu“ opisivati „obične stvari“ kao što je npr. prvi susret Pitera Parkera i Meri Džejn Votson na uglu zajedničke ulice. Tako se nekoliko pesama (pre svih „Picture This“ i „Rise Above 1“) bez problema moglo naći i na zvaničnom U2 albumu, pogotovo jer ih peva sam Bono, što predstavlja presedan kad je brodvejski mjuzikl u pitanju, jer obično sve numere izvode glumci u predstavi. Naravno, stihovi iz pomenutih pesama poput „I will give you my finest hour, The one I spent watching you shower“ ili „For every heart that bleeds, Will color your world red, And the sorrow in the night, Will be the blue you cannot shed“ nemaju direktne veze sa radnjom predstave, već donose prepoznatljive Bonove klišee i „vrcave“ rime (hour – shower). Svojevremeno je i Springstin napravio vic da bi Bona trebalo vratiti u osnovnu školu da, pre svega, nauči da broji, jer hit „Vertigo“ počinje čudnim odbrojavanjem na španskom: „Uno, dos, tres, catorce!“ (jedan, dva, tri – četrnaest?!)

Verovali ili ne, Bonovo „vrtoglavo“ brojanje nekim čudom identifikuje pozicije najboljih pesama na ovom albumu (ako ne računamo uvodni instrumental). Uz „Picture..“ i „Rise..“ tu je i „Boy Falls From the Sky“ u vrlo dobroj interpretaciji glavnog glumca Riva Karnija, koji se trudio da verno „skine“ Bonov glas iz „Joshua Tree“ faze, mada pesma više podseća na „All That You Can’t Leave Behind“. Završna balada „Turn Off the Dark“, u „smrtonosno“ zavodljivom izvođenju T. V. Karpio (koja u predstavi tumači lik mitološkog pauka Arahne), kao i „I Just Can’t Walk Away (Say It Now)“ u kojoj vokale ukrštaju Karni i Dženifer Damiano, najmanje podsećaju na U2, pri čemu je potonja jedna od retkih pesama koja ima taj klasični brodvejski zvuk. Njoj se može pridružiti još samo „A Freak Like Me Needs Company“ u izvođenju „Zelenog Goblina“ (Patrika Pejdža), koja donosi i (samo)ironični stih „I’m a 65-million-dollar circus tragedy!“ na račun ogromnog budžeta koji je predstava „pojela“ još pre premijere.

Ostale pesme, jednostavno, nisu vredne slušaočeve pažnje. Iako je album objavljen s namerom da promoviše predstavu, on će poslužiti samo promociji irskog tandema koji će – bez obzira na tek nekoliko dobrih numera – ubuduće moći da se hvali i pozorišnim iskustvom. U godini u kojoj proslavljaju dvadesetogodišnjicu izlaska kultnog albuma „Achtung Baby“, zapetljavanje u lepljivoj brodvejskoj mreži im, ipak, nije bilo potrebno.