„Zapostavljanje kulture nije pravo rešenje“

Ovo nastojanje da se individualni i društveni život obnovi i razvije je, u sadejstvu sa relativno razvijenim tehnologijama, doneo kulturni i umetnički polet i razvoj velikih razmera, i u jednom kratkom periodu takođe i nadu u jedno ostvarljivo bolje sutra za običnog čoveka širom sveta – to primećuje Miodrag Ninić, vokal i gitarista benda VIS Limunada upitan šta ovaj sastav, koji prestvava svojevrsni muzički vremeplov, inspiriše da stvara pod uticajem tog vremena.

Ninić dodaje da je to nastojanje, ka boljem sutra, ostalo mahom neostvareno i na neki način danas čak i prezreno.

– Ideal zdravog, obrazovanog, kulturnog građanina sveta koji živi i radi u društvu mira i blagostanja, ostaje trajna vrednost koju i danas možemo i moramo, da baštinimo i razvijamo – posebno mi, na prostorima bivše Jugoslavije, koji smo imali prilike da veoma opipljivo i burno doživimo sve pozitivne i negativne strane ovih istorijskih procesa – ukazuje muzičar.

On smatra da je na nama da na promišljen način, bez neosnovanih odobravanja ili negodovanja, iskoristimo to iskustvo na najbolji način, a bend VIS Limunada, koji je nedavno objavio novu pesmu „Ne tuguj dušo“, sa jakom muzičkom i vizuelnom porukom, pravi ovonedeljni Mikstejp.

Prema Ninićevim rečima grupa se ne osvrće toliko na aktuelne dnevne pojave, izbegava negativnu kritiku, pa kroz afirmaciju opštih principa i trajnih vrednosti iskazuje stav i način nošenja sa izazovima stvarnosti.

– Na sličan način nastala je numera Ne tuguj dušo. Ona suštinski ne govori o iskustvu pandemije, već o stanju otuđenosti, usamljenosti i dehumanizacije čoveka kao opštem egzistencijalnom pitanju. Pesma nastoji da rečima: „Ne tuguj dušo, javi se i ljubav će doći…“ ohrabri i ponudi volju da se ljubav pruži i primi kao alternativa lamentu nad sopostvenom sudbinom i sudbinom čovečanstva i kao način da se ovi egzistencijalni izazovi prevaziđu – objašnjava on.

Spot za ovu pesmu je realizovan trudom učesnika koji su, svako na svoj način, oplemenili i razvili osnovnu zamisao: Mira Janjetović glumica tumači glavni ženski lik, Maja Uzelac režira, Vladimir Pavić je direktor fotografije, a Olja Marković kostimograf i stilista u spotu.

– Pesma se obraća temi sa vrlo malo reči i u dosta širokim aluzijama, a spot pruža vizuelnu dopunu i oslonac implikacijama teksta i muzike. Prizori prirode i vode kao izraz romantično erotske čežnje i želje za očišćenjem, te aluzije na moralizatorske poruke mrtvih priroda flamanskog baroka ili forenzički motivi blica, onirički motiv rastakanja gradskog ambijenta, kostim kao izraz dihotomije spoljnog bogatsva i sjaja naspram unutrašnje neispunjenosti kao i motive odbacivanja odeće stupanja bosom nogom na „sveto“ tlo ljubavi i čovečnosti – sve su to mali tragovi koje posmatrač tumači kako bi stvorio individualnu sliku prema datoj temi – pojašnjava Ninić.

Prema njegovim rečima aktuelno iskustvo usamljenosti usled efekata pandemije veoma plastično i živo ističe mnogo širu problematku opšteg ljudskog otuđenja i usamljenosti koje, iako oduvek prati ljudsku vrstu, posebno se razvija u okvirima specifičnog racionalizma kapitalističko – industrijskog urbanog, potrošačkog društva.

– Sada, kada su informatičke tehnologije dosegle nivo koji omogućava njihovu delotvornu i široku političko-ekonomsku, društvenu primenu, kojom zaista praktično prelazimo sa mašinskog na informatičko doba, deluje kao i da su otpočeli procesi daljeg, a i možda konačnog, otuđenja i dehumanizovanja čoveka – primećuje Ninić i dodaje da smo tokom pandemije i restrikcija kretanja videli neke od mogućih manifestacija ovog procesa kao što su: depresija i nelagodnost u društvenom okruženju usled straha od zaraze, porast aktivnosti na društvenim mrežama, internet kupovine, bezgotovinskog plaćanja i uopšte razvoja jedne nove društvene i političko ekonomske stvarnosti u kojoj je individua 24 časa u pocesima kapitala i njemu na raspolaganju.

Prema njegovim rečima, ove pojave i njihovi prateći efekti mogli bi da povedu čovečanstvo u pravcu hibridne hakslijevsko-orvelovske distopije, a upravo je jedan od najvećih izazova i zadataka čovečanstva – da se ti procesi preokrenu na korist i boljitak čovečanstva.

– Savremeno društvo razlikuje se u zavisnosti od mesta do mesta na planeti. Ako bismo dopustili sebi jedno jako uopštavanje mogli bismo reći da je verovatno na najvišem nivou blagostanja do sada – što ne znači da je svima jednako dobro, da je uopšte individualno bolje, niti čovečanstvo srećnije. Već pre da su dometi čovečanstva takvi da smo u mogućnosti da se borimo za opšte blagostanje. Ipak, deluje da kao čovečanstvo to ne činimo i da možda čak činimo suprotno – primećuje Ninić.

Upitan koliko bend u stvaranju koristi motive iz realnosti, Ninić kaže da ne može da govori u ime ostalih članova, dok se on uglavnom ne oslanja na iskustva iz svakodnevice.

– Na tu temu sam prilikom saradnje razgovarao sa Idom Prester i na njenu opasku kako su joj pesme uglavnom vrlo lične pomislio kako moje baš i nisu. Lično me više zaokupljuju manje ili više opšti društveno – kulturološki ili humani procesi, mada sigurno i na mene deluju uticaji svakodnevice, čak i kroz tuđe iskustvo. Umetnost postavlja pitanje opšteg naspram posebnog, ličnog naspram društvenog, kao i istorijskog trenutka umetničkog pravca ili žanra. Prevaga jednog nad drugim je u stalnoj oscilaciji. Ličnost autora i proživljeno iskustvo u popularnoj muzici, došli su u prvi plan tek pojavom buntovnih rok zvezda krajem šezdesetih – ukazuje muzičar.

Kako objašnjava, on konstruiše sadržinu i formu koja se odnosi prema temama koje ga interesuju, što je na neki način u skladu sa konceptom benda VIS Limunada.

– Mi smo pre svega muzički sastav. Bavimo se muzikom, ne politikom, filozofijom ili društvenim radom. Kod nas je akcenat na estetskom izrazu u okviru umetničke discipline. O bendu se često govori kao o retro eskapizmu, nostalgiji, plesu, igrankama … iako mi to tako ne doživljavamo. Naše stvaralaštvo je utemeljno na postmodernističko – dekonstruktivističkim principima slobodne upotrebe svih žanrova i analitičke dekonstrukcije i ponovne rekonstrukcije sadržaja i formalnih oblika sa kojima baratamo, a sve to radi iskazivanja onog idela koji cenimo na način koji je relavantan u vremenu i za vreme u kojem živimo i radimo – ukazuje on i dodaje da se u bendu inspirišu društvenim, kulturnim, umetničkim i nadasve humanim vrednostima istorije umetnosti, i iz formalnih postignuća raznorodnih umetničkih disciplina u tom periodu – muzike, filma, slikarstva, arhitekture i dizajna… Sve to oni unose u svoju muziku.

On objašnjava da se pedesetih u umetničkoj, nešto kasnije i popularnoj muzici, eksperimentisalo sa atonalnom muzikom, nemelodijskom muzikom, semplovima, elektronskim instrumentima, netradicionalnim strukturama kompozicija i uopšte sa svim onim stvarima koje i danas smatramo za muzičku avangardu, a koje su na jedan redukovan i komercijalno uprošćen način ovladale popularnom muzikom.

– Redukcija iskustva slušanja je stvar poslovanja industrije zabave, a ne stvar razvoja muzike. Čini mi se da VIS Limunada svojim umetničkim konceptom kako u sadržinsko-poetskom tako i u formalno muzičkom smislu nastoji da rekonstruiše savremeno stanje tako što negira nepromišljeni komercijalni redukcionizam, kada govorimo samo o muzici i umetnosti uopšte, isto kao što negira i skepticizam kada govorimo o širem kulturnom i humanističkom pitanju. U tom smislu ako je period napuštanja društvenih i kulturnih ideala od polovine 60-ih godina do danas negacija tih ideala onda je možda okosnica rada VIS-a Limunada negacije te negacije za koju se nadam da može da proizvede neke nove savremene vrednosti relevantne kako za sadašnjost tako i za budućnost – ističe muzičar i dodaje da se novi album benda VIS Limunada sprema pred leto ove godine.

Na albumu će se naći dvanaest autorskih numera, žanrovski veoma raznorodne pesme i zanimljivi vokalno instrumentalni aranžmani rokenrol i poplarne muzike, ali i klasične. Biće sintisajzera, elektronskih semplova, dronova i sličnih stvari koje se obično ne vezuju za rad benda, iako ih već godinama koriste.

Kada govori o proteklom periodu, Ninić primećuje da smo mogli da primetimo da je kultura ne samo jedna od najranjivijh oblasti društveno političkog života nego i to da je uvek zgodno demonstrirati populističku demagogiju brige za javni interes, tako što se fokus i sredstva prebace sa kulture na neke druge oblasti, recimo zdravstvo u ovom slučaju.

– O tome je nezgodno direktno prigovoriti jer se deklarativno radi o uspostavljanju prioriteta. Ipak, treba imati na umu da zapostavljanje kulture nije pravo rešenje. Kultura, je u najopštijem smislu, upravo ono što nas čini ljudima i ono što nas kao ljude izdvaja od ostatka prirodnog sveta, kojem i mi doduše pripadamo, ali na specifičan način. Bez kulture naše postojanje možda ne gubi smisao ali se taj smisao svakako menja. Bojim se da se u nekom novom poretku stvari, koji je sada možda na pomolu, kultura redukuje pod izgovorom da su druge stvari uvek preče, a rezultat toga je umanjenje društvene prosvećenosti i konačno umanjenje sposobnosti društva da se nosi sa izazovima stvarnosti, što možda neke elite smatraju i za korisnu stvar u smislu njihovog opstanka na poziciji elite – ukazuje Ninić i zaključuje da je to veoma složeno pitanje koje nema veze sa umetničkim radom, koji se često i pogrešno u celosti izjednačava sa kulturom, već je mnogo šire egzistencijalno pitanje čovečanstva.

On primećuje da je opšte stanje kulture prisutno i to još u oštrijem obliku, a kod nas se čini da je  identifikacija kulture i društveno irelevantnog umetničkog rada još izraženija nego u nekim sredinama sa kojima se poredimo. Pored toga su izraženiji i opšti nedostaci društvene prosvećenosti i kapaciteta društva da se s tim izazovima nosi.

– Ovo je donekle opravdano usled društvene i političke krize koju smo doživeli i koju na neki način još doživljavamo u veoma dugom i bolnom procesu tranzicije u kojem nasleđeni modeli ili nisu više mogući ili su manje ili više opravdano diskreditovani – često i prema interesima onih koji su na pozicijama odlučivanja, ali je isto tako i nepovoljno za razvoj naše kulture i društva – kaže Ninić i dodaje da je potreban izuzetan napor da se iznađu novi modeli kao i da se radi na razvoju domaće kulture, ali se istovremeno čini kao da to sada na žalost nije u fokusu i time bi se možda trebalo pozabaviti.

Prema njegovim rečima, nastupi su prirodni i sastavni deo rada u muzičkoj umetnosti čak i kada postoje drugi načini da se muzičko delo učini dostupno publici.

Društveno okupljanje i razne prakse u vezi s tim, kojima pripada i scenski nastup, su veoma i značajna pojava u ljudskoj kulturi i društvu, o čemu svedoči ukupna kulturna istorija čovečanstva i mada lično nisam izrazito sklon scenskom izvođenju, volim da budem deo takvih skupova i kao izvođač a posebno kao publika – kaže muzičar.

Na takvim skupovima, kada su mirni i u dobrom duhu, bilo da su u pitanju koncerti, predstave ili čak sportske manifestacije, doživljava se društvena kohezija koja nas osvešćuje da smo zajednica, primećuje on.

– Mislim da nam je upravo to nedostajalo u proteklom periodu da budemo zajedno i da zajedno, bilo kao autori, izvođači ili publika, zajedničkim estetskim činom davanja i primanja esteskog sadržaja promišljamo, makar i nesvesno, svoje stanje kao kulturnih i društvenih bića. U svetu bez takvih prilika, mislim da možemo izgubiti društvene i kulturne karakteristike koje nas čine ljudima – zaključuje Miodrag Ninić.

U nastavku plejlista: