Da se one potajne životne želje, često naizgled nemoguće i neskromne, i zaista ostvaruju uz jasnu težnju pokazuje i primer Vukašina Markovića. Baš zato što je još kao klinac otkrio da „ništa nije nemoguće“, on ni danas ne prestaje da sanja i pred sebe i svoju grupu IrieFM i dalje stavlja ciljeve koje on vidi kao dostižne, one o kojima mašta većina muzičara, ali često bez hrabrosti da ih tako „glasno“ otkriju.
Da li vam smeta to što vas mnogi i dalje poistovećuju sa likom Bebana iz serije „Porodično blago“ iako ste već godinama van glume i u drugim „vodama“, pre svega muzičkim?
– U međuvremenu sam shvatio da će to jednostavno biti tako kada god se u javnosti postavlja pitanje o meni. Sa 17 godina sam izašao iz cele te priče vezane za „Porodično blago“, razmišljao sam kuda sada i definitivno shvatio da ne želim da se bavim glumom. Išao sam u dizajnersku školu i to me je više zanimalo od glume. Ali, nemam problem sa tim poistovećivanjem, jer je to bio lep period u mom životu, iako nisam bio preterano lud za popularnošću. Kada se prihvatiš jednog takvog posla ubrzo shvatiš kako stvari zapravo stoje, ne možeš da imaš nejasnoće. Nailazio sam na gomilu prostakluka, na providne reakcije, naravano bilo je i onih koji u dobronamernom kontekstu primete da si ti taj što je nekad nešto radio. To je neizbežno, čak i nakon deset godina… I dalje me ljudi u istoj meri prepoznaju i postavljaju ista pitanja.
Ipak ostali ste prisutni u javnosti, ali u drugačijem kontekstu, zahvaljujući najpre grupi Ajsbrn. Koliko je vama tada kao tinejdžeru značio ulazak u jedan tako definisan, cenjen i poprilično popularan bend?
– Ajsbrn i cela ta priča sa muzikom se vrtoglavo desila. U jednom trenutku sam upoznao Kojota , on mi je narezivao razne komplilacije i kroz neku njegovu selekciju došao sam do prvih vrednosti rege zvuka. I onda sam se istripovao da hoću da sviram trombon, upisao sam muzičku školu „Josip Slavenski“ i posle kratkog vremena sam savladao dosta toga. Upao sam na jednu probu Ajsbrna sa trombonom i počeo da sviram. U tri minuta se sve izdešavalo i usledilo je pitanje – hoćeš li da sviraš sa nama na koncertu u SKC- u?
Koliko vas je poremetio raspad Ajsbrna?
– Raspad Ajsbrna je jedna, a moj izlazak iz grupe potpuno druga priča. U jednom trenutku kao sedamnaestogodišnjaka ponelo me je sve to i počeo sam da radim previše. Izgubio sam kompas. To je toliko uzelo maha, da su mi u grupi rekli „Moraš da se dovedeš u red“. Obrni-okreni ja sam bio izbačen iz Ajsbrna i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Bio sam potpuno devastiran, ali provalio sam koliko je ta muzika opasna u mom životu i gde sve može da me odvuče. Uspeo sam da se fokusiram na nešto drugo. pre svega na grupu Smoking soul. Tamo sam potpuno zašao u rege i tu sam provalio svoje pevačke sposobnosti. Kojot je bio na svirci, čuo me i pozvao da se vratim u grupu. Ajsbrn je imao priliku da uradi nešto više napolju i posle svega vratili su se ovde i to je bila greška. Sviraš u Parizu, Zenitu, Austriji, Nemačkoj, odradiš seriju sjajnih koncerata i vratiš se. To je deprimiralo ekipu, da bi sve to kulminiralo na koncertu na Sajmu, došlo je do tehničkih smetnji, Kojot je odlepio, prekinuli smo koncert i to je bilo to.
Da li je grupa IrieFM baš to što ste tražili i želeli za sebe u muzičkom smislu?
– U njihovom kontekstu sam se pozicionirao kao frontmen, povećali smo grupu i napravili rege orkestar, ima nas deset. Niko nije istripovan da je genije, a fora kod IrieFM je što ima tri muzičara i ostalih koji se lože i mega su talentovani. I činjenica da svako od nas ima drugu profesiju. Da smo samo u muzici ne bismo imali šta da jedemo. Ne živimo od nje i onda smo potpuno rasterećeni.
U kolikoj vas meri frustrira baš ta činjenica da malo ko u Srbiji može da živi od muzike, izuzimajući narodnjake?
– Ima gomila faktora koji su u besmislenom malograđanskom nivou i dešavaju se po inerciji. Scena nije loša, ali ti neki međuljudi su tako zaguljeni. Taj naš mentalitet… Treba da izađe u Engleskoj EP koji sam radio sa poznatim di-džejevima, i na primer to uspe, i onda se vratiš ovde i svi kažu „vau“, a dok si ovde kažu „vidi ga seljak, vozi se u autobusu“. Niko neće da te zove jer neće da plaća Sokoju autorska prava za desetoro ljudi. Niko nema love. Šta treba da odem u Niš i naplatim ulaz, pa ko će to da plati. Mi sve vreme zapravo pokušavamo da budemo na nuli. Ali to nisu ambicije IrieFM.
A šta su konkretno vaše ambicije?
– Da sviramo po svetu. Bili smo u Indiji, a ovog leta krenućemo na festivale po Evropi. Nismo u tom tipičnom rege gasu, niko od nas nije. Već od drugog albuma ga mešamo sa gomilom drugih stvari. Zašto da rege nema distorziju, mi inicijalno jesmo rege, ali nismo u kutiji. Mi se ložimo na rege koji je osamdesetih stigao sa Jamajke i podigao ovu muziku na nivo džeza. Mi smo naš album snimali instrument po instument. To je naša ideja. Moja ideja je da odem na Glastonberi festival i da tamo sviram sa mojih devet ortaka. Fokusiran sam na to da ovo plasiramo preko. Ne bih voleo da doživim da sa 35 godina sviram u SKC-u. To bi značilo kao da ništa nisam uradio.
IrieFM predgrupa Tiveriju
– Ukazala se prilika da sviramo ispred Tiveri korporejšna. Imam zagarantovan sastanak sa njima i tom prilikom ću im dati naše CD-ove i reći da sam zainteresovan za bilo koji vid saradnje. Ko zna, možda im se svidi naš lajv, naš CD. Vredno se pripremamo za taj nastup. Sve nas loži taj događaj, više od svega do sada – kaže Vukašin Marković povodom koncerta na kojem će IrieFM nastupiti kao predgrupa čuvenom Tiveri korporejšnu (31. maj, BelExpoCentar).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
