Žestoka ljubav na prvi pogled

U ranu zoru 27. septembra 1986, nakon što je autobus sleteo sa puta u Švedskoj, usnuli basista Metallice Klif Barton proleteo je kroz vetrobransko staklo i izdahnuo ispod masivne olupine koja se nesrećnim sticajem okolnosti prevrnula baš na njega. Či Čeng, basista benda Deftones, je – slično Bartonu – novembra 2008. ispao iz automobila kojim je upravljala njegova sestra i zadobio teške povrede glave, zbog kojih je ubrzo upao u komu. Od tada su prošla još četiri novembra, ali se njegovo zdravstveno stanje nije značajno poboljšalo (polusvestan je, ne može da govori i teško pomera ruke i noge), tako da malo ko veruje da će se on ikada vratiti muzici. A sve je moglo da se završi sasvim drugačije da je poslušao sestru (koja je zadobila lakše ozlede) i vezao taj famozni pojas…

Međutim, za razliku od Bartona koji nije poživeo dovoljno dugo da sa Metallicom dostigne svetski vrh, Čeng je imao tu sreću da uživa u zvezdanim trenucima svoga benda (ako mu to danas može predstavljati ikakvu utehu). To se desilo početkom novog milenijuma, kada je petorka iz Sakramenta objavila album „White Pony“ kojim je, za mnoge neočekivano, svoj nu metal zvuk „obogatila“ primesama nju vejva, trip hopa, alternativnog roka i melanholičnog popa. Kritika i publika su promene pozdravili i nazvali ih „sazrevanjem benda“, pa nikoga nije iznenadilo kada je pesma „Elite“ 2001. osvojila Gremi nagradu u kategoriji „najbolji metal nastup“ ili kada su muzički magazini album uvrstili među najuticajnija ostvarenja godine. Zbog iskazane inovativnosti i spremnosti da na leđima belog ponija otpočnu istraživanje muzičkih sfera i van sopstvene zone bezbednosti, Deftones su nazvani „Radioheadom svoga žanra“, da bi nakon albuma „Deftones“ (2003) i „Saturday Night Wrist“ (2006) njihov zvuk bio okarakterisan kao „spoj Smashing Pumpkins dramatike i The Cure estetike“ (otuda i vic koji još uvek kruži internetom: Šta bi članovi The Cure radili da je kojim slučajem pevač Robert Smit preminuo krajem devedesetih? Jedino što bi im preostalo: spustili bi „štim“ gitara, angažovali vrištećeg pevača i nazvali se Deftones!)

Taj vrišteći pevač (Čino Moreno) je u međuvremenu značajno izmenio stil pevanja, uviđajući da se pažnja publike lakše pridobija – a time i emocije brže prenose – kad se umesto urlanja ili vrištanja koriste uhu prijatnije frekvencije (ili čak šapati). A nakon Čengove nesreće emocija je bilo na pretek, pa Morenu i ekipi nije bilo lako da odluče kako i kuda dalje. S obzirom da je lečenje bilo izuzetno skupo, a prijatelju su želeli da pomognu i novčano, jedino što su kao profesionalni muzičari mogli da urade bilo je da prave muziku, i u tom (za njih sumornom) periodu u roku od dva meseca snimljen je „Diamond Eyes“ (izlazak albuma „Eros“ koji su snimali pre nesreće odložen je na neodređeno vreme). Kao Čengova zamena angažovan je Serđo Vega i to se u zvuku odmah osetilo: kritika je „Eyes“ nazvala „povratkom u devedesete“ i ocenila da se bend približio met metalu više nego ikada, mada su neke od najboljih pesama (na primer „Rocket Skates“) zvučale kao da su ih pisali ikstrim metalci iz švedskog benda Meshuggah (gitarista Deftonesa Stiven Karpenter njihov je veliki fan). „Diamond Eyes“ je, svejedno, odlično primljen (verovatno i zbog toga što je sadržao dosta emotivnih pesama posvećenih Čengu, uz to i sjajno odsviranih) što je bendu ulilo dodatnu snagu i inspirisalo muzičare da još više prionu na rad.

I tako, samo dve godine kasnije, Deftones pred publiku izlaze sa sedmim studijskim albumom „Koi No Yokan“, čije ime predstavlja teško prevodivu japansku frazu koja opisuje emotivno stanje slično zaljubljivanju na prvi pogled. Tako već naziv albuma, i pre preslušavanja jedanaest kompozicija u trajanju od pedeset i dva minuta, slušaocu šalje jasan signal da se bend tematski odmakao od tragedije „zaslužne“ za zvuk i atmosferu većine pesama na „Diamond Eyes“ i da odlučno nastavlja dalje (što je, u suštini, jedino što i je i mogao da uradi). To „dalje“, u svetlu estetike i atmosfere „Koi No Yokan“-a, može se definisati kao povratak proverenoj formuli (za koju se smatra da su je i izumeli Deftones) i pozicioniranje u zvučnom prostoru omeđenom melodičnošću i dramatičnošću jednog „White Pony“-ja i (na momente) žestokom agresivnošću njegovog naslednika „Deftones“. Kompozicije koje to najubedljivije demonstriraju nalaze se na samom početku albuma („Swerve City“, „Romantic Dreams“ i „Leathers“) i predstavljaju njegov najbolji deo, što ne znači da je ostatak slabijeg kvaliteta; baš naprotiv, čini se da je „Yokan“ najkonzistentniji (i uz to najbolje producirani) album benda u njegovoj dvadesetpetogodišnjoj istoriji.

Iako smo se sa promenljivom dinamikom melodija i „preplitanjem“ kontradiktornih raspoloženja (i stilova) u jednoj pesmi sretali i na ranijim ostvarenjima Deftonesa, utisak je da je bend tu „igru“ ovog puta doveo do savršenstva i da je to – uz nikad bolje Morenovo pevanje – osnovni kvalitet albuma. Na primer, u uvodnoj „Swerve City“ se žestoki metalni rifovi non-stop smenjuju sa „smirenijim“ delovima koje karakteriše zvuk nju vejv sintisajzera, dok se Morenov vokal sa neverovatnom lakoćom kreće između umilnog djurandjuranovskog pevušenja i Hetfildove (Metallica) naredbodavne strogoće. Još je bolji primer prvi singl „Leathers“, koji počinje sanjivom, melanholičnom melodijom koja u četrdesetoj sekundi biva naglo prekinuta „brutalnim“ Karpenterovim rifom pojačanim Morenovim vrištanjem, koje se – u refrenu – transformiše u bolni, dramatični vapaj, iza koga sledi šaputanje koje najavljuje ulazak u završni bučni refren. Morenovo stil, dakle, nije doživeo značajnije „dorade“, pa interpretaciju i dalje karakterišu (pre)naglašeno dramatično iskazivanje emocija i „razvlačenje“ skoro svakog samoglasnika u reči („I prooo-ceee-ss, You're a cooon-staaa-nt chaaa-nging phaaa-ses“ iz sjajne „Romantic Dreams“), ali njegovo pevanje je tako „čisto“, sigurno i moćno (naročito tokom pomenutih prelaza) da se stiče utisak da je on jedina osoba na svetu sposobna za vokalne egzibicije ovakve vrste.

Pesme koje se donekle razlikuju od ostalih (jer uglavnom nemaju te drastične promene raspoloženja „od nirvane do nekontrolisanog besa“) su prelepa melanholična balada „Entombed“ (sa atmosferom koju Bili Korgan iz Pumpkinsa „traži“ već deceniju), sedmominutna epska „Rosemary“ (čije lelujaće gitare u refrenu, Morenovo pevanje i sloumošn završnica podsećaju na najbolje dane benda Pink Floyd) i, konačno, propulzivne „Tempest“ i „Gauze“ koje, pak, imaju i jednu manu: melodijski su previše „ravne“, pa ni posle nekoliko slušanja nije lako zapamtiti (ili uočiti) njihove refrene.

To, međutim, ne umanjuje opšti, veoma pozitivni utisak koji je potpisnik ovih redova poneo nakon intenzivnog preslušavanja albuma benda čiji (veliki) fan ranije nije bio. Deftones su – žargonskim rečnikom rečeno – „prosto razvalili“ i snimili odličan album, pa stoga zaslužuju punu pažnju i onih koji ranije nisu čuli za njih i onih koji jesu, ali su ih – do sada – iz nekog razloga ignorisali. A da bi „metalnu“ ljubav na prvi pogled doživeli na pravi način, dugme za pojačavanje zvuka ne bi trebalo da štede.

Na opštu radost grandovski orijentisanog komšiluka.

Ocena: 9/10