Zvučim kao na početku karijere

Karakteriše ga i meko, suptilno vokalno nijansiranje, sinhrono harmonskim osnovama pop tema koje interpretira. Tematsku ograničenost šlager pesama koje izvodi, uspešno kompenzira naglašenim umetničkim senzibilitetom i glasovnom prepoznatljivošću. Pol Jang je, posle trideset godina pevačke karijere, i dalje simbol eskapizma. Recentna muzička scena ga, kako je rekao za Danas, preterano ne interesuje. Bar ne u smislu poistovećivanja sa savremenim izvođaštvom na pragu druge decenije 21. veka. Osim diskografije od desetak albuma i planetarnih pop hitova kao što su „Come Back and Stay“, „Everytime You Go Away“, obrada pesme Crowded House „Don’t Dream It’s Over“ i čuveni duet sa Cukerom „Senza Una Donna“, Pol Jang je poznat i po standardno dobrim koncertima…

– Ne volim kada se od koncerta pravi cirkuski šou program! Prezirem jeftine scenske efekte. Ne volim da se blesavim, vrckam na sceni i glumim ne znam šta. Bilo kakav čist egzibicionistički gest ne dolazi u obzir. U slučaju mojih koncerata, trudim se da akcenat nastupa uvek bude na muzici i interpretaciji.

Ipak, nije li upravo za pevače laganog zabavljačkog pop zvuka karakteristična umetnička stagnantnost?

– Tačno je da mnogi pop pevači, posebno sa dužom karijerom, žrtvuju talenat zarad nekog komformizma unutar muzičke industrije. Pri tom se u produkciji pesama oslanjaju mahom na proverenu monotematičnost, ali to istovremeno ne podrazumeva i loš završetak neke muzičke karijere. Svaki iskorak iz kanona inicira doslednost sopstvenoj poetici, kao i zalaganje za jedan lični estetički ideal. Oduvek sam bio sklon samoevaluaciji. Danas čak i sa većom pažnjom pristupam pisanju tekstova za svoje pesme, nego što sam to činio pre i prihvatao stihove nekih drugih autora muzike.

Šta mislite, u čemu je tajna vašeg dugog trajanja?

– Iskren da budem, proces dugog trajanja na svetskoj muzičkoj sceni nije ni bio na umu, kada san sedamdesetih godina dvadesetog veka počinjao sa muziciranjem. Svirao sam bas gitaru po raznim opskurnim britanskim bendovima, malo sam i pevušio, a jedno vreme sam i igrao fudbal i kakav kliše, kao i svaki Englez jedno vreme fantazirao o tome da budem fudbalski superstar. Međutim, nije mi baš išlo u sportu, pa sam na vreme digao ruke, ili bolje rečeno – noge, od fudbala i ipak nastavio sa muzikom. Jedino što sam i od bas gitare digao ruke, iako sasvim pristojno sviram nekoliko instrumenata. Pod uticajem ponajviše čuvenih soul pevača Marvina Geja i Otisa Redinga opredelio sam se za vokalnu interpretaciju, mada sam oduvek znao da mogu sasvim pristojno da pevam… Sa velikim zadovoljstvom obradio sa Marvinov klasik „Whever I lay My Hat“.

I koliko traje vaš pevački kontinuitet?

– Od 1982. godine, kada sam potpisao svoj prvi profesionalni muzički ugovor za diskografsku kuću CBS. Tada je i zvanično počela moja solistička karijera. Međutim, nije mi uvek s interpretacijom išlo glatko. Posle objavljivanja debitantskog albuma pod nazivom „No Parlez“, otišao sam na svetsku turneju. Kada sam počeo sa održavanjem koncerata u Americi, jednostavno sam, verovali ili ne, ostao bez glasa!

Kako to? U kom smislu?

– I bukvalno. Glas mi je jednostavno bio pukao! Kao da je sve bilo otišlo do đavola… Mislio sam da mi se glasne žice nikada neće oporaviti i da je pevačka karijera za mene zauvek gotova.

I šta ste uradili?

– Prekinuo turneju, raskinuo ugovore sa koncertnim agencijama i vratio se kući. Bio je to najteži poraz u mom životu. Osećao sam se kao da mi je sve na svetu propalo. Ali, eto… lečio sam se i posle nekih godinu dana potpuno oporavio. Od tada više nikada nije bilo problema. Čuvam glas i negujem ga. U stvari, i publika je na koncertima iznenađena kada čuje da i danas zvučim kao na početku karijere i da mi se boja glasa nije znatno izmenila.

Jedan ste od uglednih muzičara koji je 1985. pevao na „Live Aid“ koncertima i učestvovao u snimanju jednog od najtiražnijih singlova svih vremena „Do They Know It’s Christmas?“

– Velika čast mi je bila ukazana tom prilikom, kada me je Bob Geldof lično pozvao da pevam za gladne u Africi. Mislim da humanitarni projekat tih dimenzija treba da se ponavlja što češće. Takođe, smatram se počastvovanim i nastupom na proslavi rođendana čoveka koga uvažavam i kome se beskrajno divim – Nelsonu Mandeli.