Netfliksov „Scoop“ je film koji dokazuje da je 100 minuta dovoljno da se ispriča priča

Da li je Scoop dobar film i kako se snašao sa tematikom pisao je Andrija Maslać za portal Index.hr, što vam prenosimo u nastavku.

U slučaju ovog filma, on rekonstruiše događaj koji se skoro ceo može videti na Jutjubu, pa je pitanje zašto ga gledati ako se može pogledati sam intervju koji prikazuje.

Džefri Epstin uhapšen je 2019, nekoliko nedelja nakon toga, pod do danas neobjašnjenim okolnostima, pronađen je mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji.

Istovremeno se u Britaniji otvorilo pitanje veza koje je princ Endru, srednji sin kraljice Elizabete, imao s njim.

Sve fotke s žurki, podaci o učestvovanju na zabavama s maloletnim licima javnosti su odavno bili poznati, ali oko auditorijuma obasutog bitnijim i atraktivnijim vestima neminovno se u međuvremenu okrenulo u drugom smeru.

O čemu govori Scoop?

U trenutku kada film počinje, u leto 2019, Endru je bio pomalo nebitna vest.

Međutim, jedna od producentkinja emisije Newsweek programa BBC 2 Sem Mekalister, tražeći novu vruću ekskluzivnu vest za emisiju (u slengu „scoop“ iz naslova), otvara opet ovu priču, produbljujući istragu prema nestašnom princu.

Zahvaljujući vezi koju ostvaruje s njegovom ličnom asistentkinjom Amandom Tirsk i ludom spletu okolnosti da se baš u tom času događa Epstinovo hapšenje, a potom i samoubistvo, BBC uspeva prvi da doprije do Endrua i dogovori ekskluzivni intervju.

Ako se vratimo na početno pitanje, odgovor je jednostavan – Scoop je zanimljiva reimaginacija onoga što je ovome javnom događaju prethodilo i što se odvijalo iza kamera dok je intervju između Endrua i voditeljke Emili Maitlis tekao.

Tematski, to je pre svega film o uzbudljivosti i adrenalinskom naletu novinara u potrazi za vestima koje će njihova kuća objaviti prva, mnogo više nego nekakav dubinski pogled iza zavese u mračno carstvo Epstinovih nedela ili nedela britanske kraljevske kuće.

Film Scoop se i otvara jurnjavom fotografa Džeja Donelija 2010. kroz Central Park, njegovim lomatanjem kroz šiblje ne bi li prvi put uslikao američkog mogula i britanskog plemića zajedno, potvrđujući time njihove veze.

Kad, nakon nekoliko brzih klikova, proveri da fotke zaista ima i da se face oba gospodina odlično vide na njima, mladi Džej pada na tlo, okreće se na leđa i ispušta izdah olakšanja i zadovoljstva kao posle dobrog fiksa ili dobrog seksa.

Slično je i s ekipom koja stoji iza kamera tokom intervjua.

Glad i uzbuđenje koje osećaju dok nesrećni i deluzivni Endru priča svoju priču, misleći da se spašava, a ustvari samom sebi stavlja omču oko vrata, dok shvataju da im se pred očima stvara verovatno najveća priča koju će imati u karijerama, nepogrešivi su.

Glad za senzacijama

Iako film ipak ide u pravcu da prikaže ove ljude kao novinarske heroje koji su na neki način priveli pravdi (makar u smislu javnog sramoćenja) jednog negativca, ne možemo a da ne konstatujemo da Scoop sasvim efektno ističe našu glad za senzacijama – za mračnim, perverznim, izopačenim, događajima i ispovestima, za stvarnim i simboličkim obezglavljivanjem modernog plemstva kojima ćemo se sladiti.

Ono što prosečnog gledaoca i novinara čini srećnim ponekad nije u tome da je pravda zadovoljena i da će zlikovac odgovarati za svoje zločine, koliko je to voajerizam, tj. direktni uvid u posrnuće jedne privilegovane i doskora moćne osobe koji je baš ovaj intervju zaista pružio, a koji sada dobija i igranu verziju.

Vredi zapitati se šta bismo mi bez svih tih Epstina, Vajnstina… Matanića i njihovih padova.

Džilijan Anderson i Rufus Sevel odlični su kao učesnici intervjua, naročito Sevel, koga kamera zumira bliže no što je Endrua u Stvarnosti te bolje možemo videti sve mimike, tikove, unutrašnja previranja i krize izražene facijalnim mikroekspresijama ovog odličnog glumca.

Intervju je, naravno, skraćen na najbitnije delove i zaista nije puka reprodukcija onoga što je već dokumentovano, a to lako možete i sami proveriti, kao što već rekosmo.

Sevel zaista majstorski dočarava čoveka koji je navikao na socijalnu dominaciju i privilegiju, koji je istovremeno siguran u sebe i autoritet svoje pozicije, a s druge strane je zapravo bedni edipovac željan majčinske ljubavi, osuđen da završi osramoćen, razrešen titule i (doslovce) gologuz pred očima imperije, ali i nas gledalaca.

Bili Pajper kao glavna istražiteljka Sem Mekalister, čija je knjiga poslužila kao predložak za scenario, simpatična je i harizmatična i drži nas u fokusu u vremenu pre i posle glavnog događaja, toliko da na kraju zažalimo što u pitanju nije fantazija, pa da je u još nekoliko epizoda eventualne serije možemo gledati kako usmerava svoje strasne istrage na neke druge afere i skandale iz visokih krugova.

Ipak, činjenica da u pitanju nije serija daje ovoj priči na snazi i efektnosti. Sve je rečeno i zaokruženo u ekonomičnih sat i četrdeset minuta, umesto da se, kako to obično biva u današnje vreme, sve razvodnjava i drobi u mnoštvu nastavaka.

Ovo nije novi kamen temeljac na temu novinarstva i novinara i izazova njihovog posla ili na temu kraljevske porodice i njihovih intriga i u Scoop valja svakako ući sa skromnijim očekivanjima.

Ali kada u film već uđete i kada u prvim scenama osetite blagu navijačku frustraciju jer faca Endrua tokom šetnje Central Parkom s prijateljem Džefrijem nije lepo ušla u fokus kamere mladog fotografa, neminovno ćete poželeti da ova dva manijaka i sami raskrinkate, a tada vam ostatak filma proleti u sasvim solidnom užitku.

Izvor: Index.hr