Sebastijan Horvat: Krleža je definitivno naš najveći pisac

Inspirisan Hrvatskom rapsodijom Miroslava Krleže, koja je smeštena u pretrpani vagon trećeg razreda madžarske državne željeznice u periodu Prvog svetskog rata, ovaj komad, čiji su autori Horvat i Milan Marković Matis, govori o drugom trenutku i o drugoj vrsti putovanja, ali takođe o velikom izazovu – putovanju Hrvatske u Evropsku uniju.

* Zašto se iznova vraćate Krleži?

– U Sloveniji se često vraćam Cankaru koji, kao klasik, najreprezentativnije secira nacionalno telo Slovenstva. Ekvivalent u Hrvatskoj je Krleža koji sa svojim radikalnim pisanjem aktuelno preispituje hrvatski identitet u evropskom okviru. NJegova pitanja i stavovi su neverovatno aktuelni za današnju situaciju – kako sa političkog aspekta tako i sa estetskog. Milan Marković i ja smo istog mišljenja da je Krleža definitivno naš najveći pisac.

* Krleža je u „Hrvatskoj rapsodiji“ prikazao sudbinu nacije, kao sudbinu jednog vagona koji se više ne kreće po pruzi nego odlazi u beskraj, u nepostojanje. Kuda danas putuje taj voz?

– U katastrofu. Porast neokonzervatizma, koji vodi preko nacionalizma, populizma, fašizma i turboneoliberalnogkapitalizma u novu Evropu je smrtonosan. Mislim da smo svi svesni katastrofičnosti budućnosti, ali se svejedno tešimo da situacija nije toliko loša. Moje je mišljenje da ne treba da stvaramo umetnosti/pozorišta koja bi nas tešila, nego nešto što bi nas probudilo iz stanja letargije.

* Šta se dogodilo s Krležinom verom u dolazak nove, pravednije budućnosti, koja se oseća u tekstu „Hrvatska rapsodija“? Gde je ona danas?

– Leva alternativa gubi i polako nestaje tako da opstaje samo još kao teorija, kao politička opcija koja je izgubila sav kredibilitet i privlačnost za glasače. Nestaje i kao utopija i skoro se više ne pojavljuje ni u umetnosti. Ideologija praktičnosti i ideja, koje moraju biti ostvarljive odmah, ovde i sad, proširila se i na celu alternativu, koja gubi moć i atraktivnost.

* Da li ideja Evrope danas zaista umire? Kada i zbog čega je nastupila njena smrt? Da li se ona mogla predvideti?

– Problem ideje Evrope je što se temelji u neoliberalizmu: granice među državama postavlja samo novac i finansijski kapitalizam – čovekova prava, solidarnost i socijalna država su samo dimna zavesa. Evropa se još od svog početka ponašala samo kao korporacija koju interesuju jeftina tržišta. Prvo unutar nje same, kasnije kako je formirati kao tvrđavu koja će stvarati tržišta jeftine radne snage van njenih granica. Evropa se mora širiti na manje razvijene države da bi dobila jeftina tržišta.

* Kako je oživeti? Može li se oživeti?

– Sa promenom plana. Vratiti koncept države koja se bori protiv korupcije, uspostaviti koncept solidarnosti, socijalne države i ideje javnog/zajedničkog nasuprot privatnog. Odlučno zastupati stavove antifašističke Evrope i vratiti se idealima prosvetljene Evrope.

* Iz vizure nekog ko je deo EU, za kojom, bez obzira na sve njene mane, Srbija i dalje čezne, možete li uporediti život u Evropi i život izvan nje? Nije li Evropa, kakva god da je, ipak naša nužnost?

– Ekonomija nas tera na razmišljanje da nemamo alternativu nego da budemo deo Evrope. Ja se ne slažem sa tim. Sigurno je lakše gledati gomilu ljudi koja se guraju na carinskom izlazu za neevropejce, dok nas puštaju da lagano prošetamo preko carinske kontrole. Međutim taj ugođaj nas ubija i stvara od nas društvo koje sve više liči na bezosećajne gledaoce sapunice. Gledamo tuđu nesreću i plačemo, a u isto vreme ne vidimo šta se dešava oko nas, hranimo se tuđim emocijama i u isto vreme perverzno uživamo u voajerstvu i doživljavamo ljude koji kopaju po đubretu (i kojih je sve više i više) kao osobe koje su lenje i koje su same izabrale takav način života.

* Izjavili ste da za vas otkrivanje novih estetskih priča nije podsticajno, te da vam je važnije da se u pozorištu otvaraju ideje i problemi. Zašto je za vas smisao važniji od forme? Da li će pozorište nestati ako se samo bude bavilo idejama a ne i estetikom?

– Ideje i problem u pozorištu su uvek deo tog istog medija. Pozorište nije i ne može biti dnevnopolitičko novinarstvo ili pamflet. Uvek će me političko pozorište zanimati kroz emotivno; ali larpurlartizam koji je sve više u prvom planu, dobri glumci i lepe slike, cela atraktivna mašinerija pozorišta koje iznenađuje i ima efekat samo na pozorišno edukovanog gledaoca, oduvek je od mene imala prezir i hladnokrvnost. Pozorište koje kreira i koje se bavi apstraktnim humanizmom i koje je namenjeno opštem i koje iz nas stvara zadovoljne gurmane, gde je namirena naša potreba za novim estetskim senzacijama, osuđeno je na propast.

* Šta je za vas političko pozorište?

– Političko pozorište je u modi i u Sloveniji. A interesantno je (možda čak i paradoksalno) da takvog pozorišta nema ili ga ima sasvim malo. Pozorište, koje ne podeli publiku, koja u svom procesu gledanja nije svesna da sedi zajedno sa ljudima koji imaju različite plate i koji imaju različite ukuse, nije političko pozorište. Političko pozorište je uvek pozorište koje u jednom momentu izgori i stvara nelagodan utisak, koje je svesno konteksta i koje samo sebe postavlja u poziciju neizvesnosti – konkretno: da sledeći put možda neće imati prilike da se prikaže, što znači da će njegovi stvaraoci, autori i glumci, dobiti po pički.