Sebastijan Horvat: Živimo užas svega – glupih medija u kojima je sve dozvoljeno, užas društva koje ne brine o tome, užas porušenog sistema vrednosti

Pre nekoliko večeri, 29. septembra, na Velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta premijerno je izvedena predstava „Lažljivi život odraslih“ po romanu slavne italijanske spisateljice Elene Ferante.

Ova uzbudljiva porodična priča o odrastanju, iskrenosti, ulozi i poziciji žene u muškom svetu i muško-ženskim odnosima, prijateljstvu, vodi gledaoce u dva Napulja u kojima se radnja događa 1990-ih godina – u onaj elitistički, bogati, i onaj na margini, koji se uzajamno duboko preziru i plaše jedan drugog…

Glavna junakinja čije odrastanje pratimo je Đovana, na početku priče ima trinaest godina, a jedna od njenih prvih rečenica u predstavi je „Dve godine pre nego što je otišao od kuće, moj otac je rekao mojoj majci da sam veoma ružna“…

„Lažljivi život odraslih“ koji smo videli, kako za Danas objašnjava Sebastijan Horvat, koketira sa bar nekoliko žanrova, on bi ga najkraće definisao kao horsku muzičku predstavu o odrastanju za mlade i odrasle. A sama ideja za Elenu Ferante potekla je od Juga Radivojevića, upravnika BDP, i tako je on, pored njenih drugih dela uzeo u ruke i ovaj roman.

– Na „prvu loptu“ moj motiv da radim upravo „Lažljivi život odraslih“ bio je potpuno privatni – povuklo me je to osećanje da sam i ja profesor, da sam otac ćerke koja ima dvanaest godina kao i Đovana, da sam levičar i da ne izlazim baš iz neke visoke klase. Dakle, u prvom momentu krenuo sam prema Đovani iz pozicije oca – kaže Horvat.

Sam naslov ovog bestselera „Lažljivi život odraslih“ nedvosmisleno nam sugeriše o čemu govori. Koliko roditelji sa zaista suštinskim razumevanjem i prihvatanjem prate odrastanje svoje dece?

– To je baš težak period za svakog čoveka. Gledamo samog sebe kad smo imali dvanaest godina kao na nekog kompletnog stranca koji uopšte nema veze sa nama danas. Ne znamo ko je to bio, nemamo pojma, ne poznajemo ga. Čini nam se i da smo bili glupi, ružni i ne znam još šta, jednom rečju nikakvi, a u stvari, možda smo tada u nekom periodu baš bili ti tinejdžeri sa delikatnim osećanjima prema svetu i prema sebi.

Ali, u jednom momentu života izbrišemo i zaboravimo šta smo nekada bili, i to je meni jako zanimljivo. A onda gledamo svoju decu, gledamo šta rade, kako razmišljaju, kako se odnose prema sebi i okolini, i često smo potpuno iznenađeni.

To je, u stvari, i poruka ove predstave. Moramo zaista da vidimo svoju decu, da ih gledamo u oči, ravnopravno, da ne osuđujemo i da se ne predstavljamo iznad njih, da ih razumemo i iskreno prihvatimo, i da pokažemo ne samo da smo sa njima nego i da smo uz njih.

Đovanin otac, koga ona voli najviše na svetu i beskrajno mu veruje je uspešni profesor, marksista, čovek koji pripada uvaženom i situiranom Napulju, ali koji krije svoj pređašnji život i istinu da potiče sa margine ovog grada, i u suštini, iako je levičar, prezire taj društveni sloj… Da li razmišljamo o sopstvenim postupcima i istinama?

– Temu klasne borbe i klasnog pitanja Elena Ferante preispituje kroz relaciju roditelj-dete, prenosi na roditeljski odnos, što mi se otvorilo kao vrlo uzbudljivo, inspirativno i neistraženo polje. Otac u ovom romanu ide od idola do đavola, pa opet do kao nekog roditelja, putuje u Đovaninim očima gore – dole, levo – desno, jer ona preispituje šta je laž u njegovom životu, šta je istina, a on se toga najviše plaši.

Moramo da budemo iskreni prema deci, duboko verujem u to, i manje -više treba da kažemo istinu. Svaka porodica ima neke svoje „mračne tajne“, i kad su se moja deca rodila odjednom sam se bacio nazad.

Probudila su mi se sećanja mog odnosa prema mojim roditeljima, a onda mi se to opet dogodilo kada su mi roditelji umrli. Mislim da bez iskrenosti ne možemo da ostvarimo prave i duboke odnose unutar porodice, a to ne možemo, naravno, ni u nekim drugim sferama života koji su takođe važni, kao recimo prijateljstvo.

Koliko je važno, a imamo nedavno tragično iskustvo koje se ovde dogodilo, da upravo danas na sceni postoji priča koja otvara neka suštinska pitanja odrastanja i odnosa dece i roditelja?

– Ta tragedija u školi koja se vama dogodila je kao kad bi Amerika na velika vrata preko Srbije ušla u Evropu. Nije to nešto, naravno, što se događa samo ovde, ali takve tragedije putuju, sele se svuda po evropskom prostoru, i to je zaista užas. Zapravo, živimo užas svega – tabloidnih i glupih medija u kojima je sve dozvoljeno, užas društva koje ne brine o tome, užas porušenog sistema vrednosti, poništenih autoriteta i moralnih stubova.

Mislim da baš zbog toga treba da slušamo i da vidimo ne samo sebe nego i druge, da ulazimo u njihove „cipele“ i da iz njih gledamo natrag prema sebi. To je neverovatno važno, bez toga nije moguć nikakav dijalog. Ako imaš nekog neistomišljenika, hajde stavi se na sekund u njegove „cipele“ i gledaj svoje vlastite reči.

To niko ne radi, naročito ne rade političari, a pozorište je neki teren koji te tera da upravo to napraviš. Da ideš van sebe i da iz neke druge pozicije gledaš na svoje vlastito ponašanje i akcije.

Danas globalno govorimo o tome da su porušene i izvrgnute ruglu skoro sve vrednosti, posebno one ljudske, da je kapitalizam ukinio empatičnost…Da li zaista više ne postoji nikakva humana i levičarska ideja sveta, kako se često čini?

– Nisam siguran da je to baš tako crno. Predstava „Lažljivi život odraslih“ se događa devedesetih godina, ima, naravno, veze i sa sadašnjicom, i kad vidimo glavne junakinje i neki mogući ishod njihovih života, može se doživeti i vrlo pesimistično. A ja sam profesor na akademiji u Ljubljani i moram da kažem da imam ogromno poverenje u mlade generacije.

To nisu budale, oni dobro shvataju i znaju šta se događa, samo mi mislimo da su zbog ovih moblinih naprava, tehnologija, medija, društvenih mreža neka zagađena ljudska bića. Jeste to problem, ali mislim da postoji ogromna potencijalna snaga kod mladih ljudi, koji bi ovo što nam društva i sistemi danas serviraju mogli da okrenu na neku pozitivnu stranu.

Ima puno nekih pokreta koji se bave ekologijom ili svešću za klasnom borbom, tako da još uvek postoji ideja, postoji nada, ide se dalje, nije sve zaustavljeno, i ja ne gledam na budućnost tako crno.

Koliko su se zaista promenile prilike u Sloveniji, koja posle odlaska Janeza Janše ima vladu sastavljenu od levice?

– Janša je baš neka balkanska varijanta političara, ili da možda kažem evropska varijanta Donalda Trampa, mnogo je loših stvari ostalo iza njega, još uvek se sve to popravlja. Ipak, hvala bogu, događaju se dobre stvari. Ali,  jako je teško pomerati se u ovoj situaciji gde ti kapital kaže šta možeš, šta ne, i gde svi veruju, ili bar velika većina, u princip meritokracije – da su ljudi siromašni samo zato što su lenji, što ne vole da rade, nemaju dovoljno obrazovanja i ostale floskule, a to je katastrofa.

Tih glupostima ima i u Sloveniji puno, tako da ova ideologija da nema siromaštva ako radiš uzima maha, iako vidimo svakodnevno da su i ljudi koji vrlo vredno rade na ivici siromaštva ili su vrlo siromašni, jedva preživljavaju sa porodicama. Ovo što se sada događa u Austriji je strašno – njeni lideri govore nema kod nas siromaštva, a ako ste siromašni idite u Mekdonald i jedite burger i pomfrit!

Tako kažu ljudima, pošto je ta hrana tamo užasno jeftina, mislim da je euro i po, a na ovom prostoru je i to skupo. Mislim da se situacija u Sloveniji ipak malo pomera, verujem zbog levice koja je uključena u vlast da bi moglo da se dogodi nešto na planu poreza za stanove, poreza na profit, na planu zdravstva, obrazovanja, otvaranja nekih javnih škola. Ali to ide presporo, sramežljivo, svi su tako uplašeni jer je kapital na vlasti, a neko treba da povuče te radikalne poteze.

Da li toj vlasti i cinizmu kapitala i zapada uopšte odgovara da se u ovim našim društvima uspostave pravi sistemi vrednosti, poštovanje institucija, zakona?

– Svi znamo da je Evropi potrebna Srbija u Evropskoj uniji da bi imala jeftinu radnu snagu, i tako dalje, i tako dalje. Sada više ni u Sloveniji, a ni u Bugarskoj i Rumuniji nije toliko jeftina radna snaga koliko bi bila u Srbiji kad bi ušla u EU. Češka, recimo, više nema prljave industrije, sve se to raselilo prema jugu, prema nerazvijenim zemljama koje postaju deponija za sve moguće otpade, nuklearne i hemijske, i to, nažalost, jeste stvarnost.

Muškarac sa sedamnaest žena i „cancel culture“

Ovde ste favorit, neko ko ima i nagradu Politike za najbolju režiju na Bitefu, nagradu bitefovske publike, a vaša predstava „Cement Beograd“ u produkciji BDP, i njena glumačka ekipa, osvojili su brojne nagrade i na drugim regionanim i domaćim festivalima. Da li se ovde osećate na „svom terenu“?

– Predivno se osećam u Beogradu i uvek kad radim u ovom pozorištu, žene s kojima sam radio sve su bile vrlo kreativne, drage, posebne, tako da sam uživao u radu. Ali nije nam bilo lako, toliko različitih stvari ima u ovom tekstu, i kad muškarac režira sa sedamnaest žena, to bi na zapadu na neki način već bilo nemoguće. Zbog „cancel culture“ i kulturnih pokreta koji su sada na snazi u zapadnoj Evropi.

Autorska ekipa predstave

Autorka dramatizacije i songova je Nina Kuclar Stiković, a junakinje i junake romana Elene Ferante igraju Maša Obradović, Isidora Simijonović, Bojana Stojković, Jovana Šokčević, Vanja Panić, Sofija Kovačević, Marija Pikić, Jana Bjelica, Mina Nenadović, Nevena Mihailović, Anđela Kribl, Anja Ćurčić, Staša Milovanović, Antonela Vasić, Mia Radovanović, Alisa Radaković i Stanislava Nikolić.

Tu su i scenograf i autor videa je Igor Vasiljev, kostimografkinja Belinda Radulović, autor muzike i korepetitor hora Drago Ivanuša, koreografkinja Ana Dubljević, dizajner svetla Aleksandar Čavlek, a za scenski govor je bio zadužen Dijana Marojević