Sećanja na Fest: Dosta je bilo Rusa

Ne zato što ih je bilo najviše nego što su imali specijalan tretman. Boli su oči. Amblematičan je u tome smislu bio višesatni epik „Bitka za Moskvu“ Jurija Ozerova: nigde nije pobedio a dobio je kartu da otvori naš festival festivala. Jezik sovjetske propagande koji je zapravo bio jedini njegov jezik odavno već u Beogradu nije bio u modi.

Makavejev, Boro Drašković i Gordan Mihić kao selektori, Voki Kostić kao menadžer i ja, Cvetićanin, kao predsednik, nisu, međutim, te jeseni 1986, kada su preuzeli Fest, sebi stavili za prvi zadatak da se odupru Sovjetima. Bilo bi smešno. Ali, da učine korekciju Festove putanje, to svakako. U kome pravcu? Naravno, u pravcu Amerike. Holivud? Ne po svaku cenu, Makavejev je dobro znao i alternativnu američku scenu. Uzimali smo otuda.

Pre tih trideset i kusur godina društvena atmosfera u Srbiji bila je, hajdemo reći, vrlo fluidna. Ličilo je kao da se nije događalo ništa, a događalo se bilo zapravo već sve: Stambolić je odlazio Milošević dolazio, iz socijalizma sa ljudskim likom ulazilo se u antibirokratsku revoluciju i demokraturu, niko nije verovao, ali – spremao se rat. Nije čudno ni to što je ono prorusko vođstvo Festa koje je bilo pre nas otišlo u Miloševićeve redove.

Prelazna doba kakvo je ovo koje smo gore opisali u dve-tri crte, i samo valjda takva, mogu roditi paradokse da jedna ustanova formata Festa padne u ruke grupi političkih otpadnika. Makavejev je imao status neukrotivog lidera crnog talasa. Tu negde bio je i Gordan Mihić. Boro Drašković je zabranu komada „Kad su cvetale tikve“ nosio umesto lične karte. Voki Kostić suđen je još 1945, kao srednjoškolac, antikomunista, uhvaćen na Slaviji dok je rasturao Grolovu „Demokratiju“. (Ako nije neskromno dodati, i pisac ovih redova – kao antimiloševićevac – bio je tada uglavnom na ulici).

Ali, da ne bude zabune: politika je bila samo deo ove priče. Čak, verovatno, manji. Bitnije je bilo napraviti dobar festival, štaviše najbolji mogući. U ekipi o kojoj je reč sedeli su ljudi sa enormnim apetitom da uspeju. Vojislav Kostić je bio kompozitor (uzgred: ingeniozan), ali i njegov dar za upravljanje manifestacijom bio je neuporediv. Ništa Vokiju Kostiću nije bilo da dovede džez bandu Bubiše Simića da na otvaranju svira Glena Milera. Nije se moglo bez Amerike!

Boro Drašković ličio je na Budinog đaka, ali kad bi progovorio govorio je kao zlatousti. Tek Mihić – pronicljiv, samouveren, odrešit. Hercegovac. Dominirao je, međutim, Makavejev. To je, nekako, bilo prirodno stanje stvari: imao je najveću internacionalnu slavu, najbolje kontakte i komunikaciju napolju, naročito u Americi, gde je tada i živeo, najšire i najsvežije uvide. A to je zapravo bilo ono što je trebalo festivalu. Makavejev je u premijernoj sezoni Festa, 1971, vodio Konfrontacije koje – kao nenadmašan koncept provokacije i debate – ulaze u nešto najbolje što je Fest uopšte dao. Vratio se, dakle, Festu sa mnogostrukom harizmom. Disident. Čovek performansa. Čovek neposustale mašte. Slogan „Više od života“ bio je njegov.

Da bismo napravili zaokret od Rusa trebao nam je neki veliki Amerikanac. Makavejev nije, međutim, verovao da ćemo moći dobiti Formana, koga smo tipovali. (Čeh a Amerikanac!) Pisac ovih redova bio je i pisac pisma slavnome reditelju: upalilo je. Svaka čast, govorio je Makavejev. (Forman mu je, inače, tepao, po češki: Dušanko). Istoga tog leta Forman je prošao kroz Jugoslaviju, svrativši na Pulski festival, gde je moja ćerka od njega dobila autogram. Ispostavilo se ovo Formanovo gostovanje u Beogradu kao projekat. Idemo redom: Kusturicu smo, recimo, zamolili da mu bude pri ruci. Bio je. I za to tražio i dobio honorar. Godinu pre toga Forman mu je u Kanu dao Zlatnu palmu za „Oca na službenom putu“. Dalje: Gorica Mojović primila se da u Kulturnom centru i SKC organizuje retrospektivu. Našli smo bili čak i „Nedostaje mi Sonja Heni“ Karpa Aćimovića Godine, u kojem je Forman cameo. U SKC je prvi put video sebe kao glumca – u jednoj sceni promalja mu se figura dok se odmotavaju beli zavoji u koje je bio ufačlovan. Potom: Predrag Golubović uzeo je da njegov Institut za film izda knjigu Antonjina Lima o Formanu. Prevod, Aleksandar Ilić. Izdato. Najzad: Imao je Forman i masterklas na Akademiji. Šta god mislili prethodni i potonji funkcioneri Festa, ovo bi mogao biti model. Bio sam zaboravio, ali proletos, kad je Forman umro, i kad je Vučelić izvukao iz svoje arhive intervju koji je s Formanom napravio za Nin, setio sam da je i to bilo deo tog velikog programa. Govorio je o svojoj staroj, i svojoj novoj, adoptiranoj domovini.

Forman je video da ga Beograd obožava. Bio je relaksiran, pomalo iznad stvari. Jedino je, recimo, arogantno reagovao Momo Kapor, kad smo mu na jednome savskom splavu kod Muzeja savremene umetnosti (praotac kolonije splavova koja će kasnije nastati), preneli Formanovo oduševljenje njegovim crtežima, koji su ukrašavali zidove broda. Ma nije valjda, kazao je, onako s visoka. Obrnuto, glumac Bata Stojković, u „Bojanu Stupici,“ prišao je Formanu dok smo večerali, održao govor i poljubio ga u čelo. Slično je bilo i u rezidenciji američkog ambasadora Skenlona, i u kući kod Saše Petrovića (obojica kasnije moji dobri prijatelji.) Strašni sastavi: Forman, Petrović, Kusturica – bio je stigao i Andrej Končalovski … i jedemo gibanicu kod Saše.

Potpisnika ovih redova kao njegovog domaćina Forman je izradio kad je sleteo na aerodrom. Da bi izbegao novinare izbegao je i njega (tj. mene) koji ga je čekao, i provukao se kroz sporedan izlaz. Smejao se kao dete kad smo se potom sreli u hotelu Jugoslavija. Drugačije je bilo na odlasku: na beogradskoj železničkoj stanici pre ulaska u voz (za Beč) najpre je kupio pečeno pile, i onda se oprostio. Jedva čekam da krenem, ništa slađe, govorio je.

Ako su drugi tada prikazani filmovi možda i zaboravljeni, jedan sigurno nije: „Šoah“ Kloda Lancmana. Tu osmosatnu potresnu priču o holokaustu video je negde na strani Dragan Bošković, direktor Morava filma, i snažno preporučio. Jedne je subote Sava centar sa tom dugom projekcijom bio mešavina bioskopa i svetilišta. Makavejev je hteo da tu bude nobelovac Eli Vizel, ali je u poslednjem času bio sprečen da dođe iz NJujorka; pozvan je, tad mladi, pisac David Albahari, da bude neka vrsta domaćina u tom danu neprolaznog uzbuđenja. U tome času kad je film prikazivan nisam takođe znao da je Lancman pastorak našeg nadrealističkog pesnika Monija de Bulija, jednog darovitog ekscentrika, kakve ova sredina zna da iznedri.

Najzad! Tih dana, recimo, činila se kao drama nešto što se sad ne može videti drugačije nego kao trivijalna situacija: naime, Formana i Kusturicu imao sam nakon večere u „Bojanu Stupici“ vratiti u hotel (Jugoslaviju). Magla nepojmljive gustine. Vaš autor a njihov domaćin stavlja ih u svog stojadina i nabada put kroz Beograd, sa pet km na sat. Guske u magli! Nije bilo svejedno, ali, kao i u svemu, treba imati samo malo sreće.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.