Sećanje na Dubravku Ugrešić : „Trebalo bi, kao u slučaju Krležine smrti, proglasiti Dan žalosti“

Povodom smrti Dubravke Ugrešić, jedne od najvećih književnica sa ovih prostora koja je preminula danas u 73 godini posle kraće i teške bolesti u Amsterdamu za Jutarnji list su govorili :Rajko Grlić, Nenad Popović, Pavao Pavličić, Ivica Buljan i Petar Milat

Pisac Goran Tribuson istakao je kako je Dubravka Ugrešić tokom devedesetih bila izložena javnom progonu i da je u tom periodu dobijala anonimna pisma zastrašujuće uvredljiva

„Ja sam s njom bio jako dobar, zajedno smo bili na postdiplomskim studijama, a posle smo se često viđali. Jednom je letovala kod nas na Velom Lošinju. Znao sam je viđati na dočeku Nove godine kod sestre. Bila je praktično izložena javnom progonu 1991. godine. Bila je kandidatkinja za Nobelovu nagradu. Ne znam hoće li to itko valorizovati kako bi trebalo. Predavala je na raznim stranim fakultetima. I to najuglednijima. Ovde je tu i tamo navraćala. Njeno stvaralaštvo je posebno vredno. Njena esejistika i proza. Najpoznatija je „Forsiranje romana-reke“. I naravno „Štefica Cvek“ koju je Rajko Grlić ekranizovao. To je sve pre 1991. Kada je izbio rat ona je nekim čudom, što meni nije nikako jasno, postala persona non grata. Videoo sam anonimna pisma koja je dobijala. Bila su zastrašujuće uvredljiva. Da sam ih i ja dobijao, mislim da bih emigrirao“.

Otišla je bez izvinjenja sredine koju je proslavila u svetu

„Bili smo bliski, radili zajedno na dva filmska projekta. Bila je vesela, živa osoba kao što su bile i njene knjige. Od ruske avangarde kojom se godinama bavila nasledila je volju za igru, za razbijanje književnih formi. I onda su dosle devedesete i dogodio se jedan strašan pogrom samo zato jer se u jednom tekstu poigrala nekom konzervom – tada nacionalnim simbolom koja se zvala „Čisti hrvatski srak – lakše se diše“ i koju danas niko živ ne pamti.
Taj pogrom se iz medija prelio na ulicu, na susede, u novinama su joj objavili adresu i telefonski broj i to nacionalističko silovanje je na kraju postalo neizdrživo i jednostavno je otišla. Tačnije rečeno; izbacili su je.
Ta trauma je zauvek ostala u njoj, u njenoj literaturi,a da se Hrvatska, u bilo kojem institucionalnom obliku, nije za to izvinila.
Jedna od najvećih i najnagrađjivanijih evropskih književnica je otišla bez izvinjenja sredine koju je proslavila u svetu“, rekao je za Jutarnji list povodom odlaska velike književnice reditelj Rajko Grlić.

U igri za Nobelovu nagradu

Filozof Petar Milat rekao je za Jutarnji list da je Dubravka Ugreši bila i jeste veliko ime hrvatske književnosti, ali na svoj poseban način.

“Treba istaći da je već neko vreme Dubravka, o čemu je često pisala i govorila, sebe ispisala iz kanona hrvatske književnosti i nije se smatrala primarno hrvatskom književnicom već, kako je ona to zvala, transnacionalnom ili postnacionalnom. Važno je spomenuti da ona sebe nije više doživljavala delom hrvatske književnost. Njen utcaj i trag u književnosti, u svim postjugoslavenskim zemljama, je velik i neizbrisiv i pored načina na koji je pisala, takođe, i sa svojim izrazito jakim feminističkim stavom isticanja barem dosadašnje podređenosti spisateljica je dala jaki etički primer kako bi trebalo promišljati buduću emancipovanu književnost i kulturu. Bila je jedna od najpoznatijih, ne samo hrvatskih, već i postjugoslavenskih autora u inostranstvu. Poznato je da se poslednjih godina spekulisalo da je bila u igri za Nobelovu nagradu. U svakom je slučaju bila internacionalni autor. Imala je predavačku karijeru po američkim i evropskim fakultetima , a bila je i tzv. influencer i opinion-maker, bila je pitana o pitanjima globalizacije u kulturi, o pitanjima istočne Evrope i bila je doživljavana kao važan glas“.

Literarna kometa

Za moju generaciju roman “Forsiranje romana reke” bio je literarna kometa koji se obrušio na malu provincijsku zajednicu“, priseća se dramatrurg Ivica Buljan za Jutranji list i nstavlja :

„Iz ličnog ugla, Dubravkina veličina može se usporediti s Krležinom. Moralno nepokolebljiva, intelektualno superiorna, stilski savršena, idol je mnogim suvremenicima, iako to nije verovala. Doživela je najstrašnije nacionalističke i mizogine napade, ali nikome nije ostala dužna. U Ljubljani sam jednom organizovao tribinu gde sam se upinjao dokazati njenu nezamjenjivost u kreiranju urbanog duha Zagreba, koji ju je izdao. Trebalo bi, kao u slučaju Krležine smrti, proglasiti Dan žalosti. Iskreno izvinjenje nije kasno uputiti i nakon fizičkog nestanka, a verujem da će čitaoci budućnosti bolje razumeti ogromno umetničko i životno delo Dubravke Ugrešić“.

„Ja sam Dubravku Ugrešić prvo čitao, a tek onda upoznao. Ona je, naime, počela prozom za decu, a meni je bilo zanimljivo da neko od moje književne generacije pokriva i to područje. Posle sam je upoznao kad je počela raditi u Zavodu za književnost Filozofskog Fakulteta. Zavod je u to vreme bio važna institucija, onamo su navraćali poslom profesori Flaker, Žmegač, Beker, Pranjić i drugi stubovi naše književne znanosti. Dubravka je bila jedna od tajnica toga zavoda i onde je, u dobroj meri zahvaljujući upravo njoj, tekao zanimljiv društveni život. Sećam se mnogih lepih trenutaka kad sam vodio razgovore, bilo s njom, bilo u većem društvu. Za mene je i dalje najdraža njena knjiga Štefica Cvek u raljama života jer je označila neku vrstu prekretnice u našoj prozi osamdesetih godina, a pisana je i pametno i zabavno. Mislim da će se tek pokazati u kojoj je meri i sama pojava Dubravke Ugrešić bila za našu sredinu važna. Ona je ostavila dubok trag u našem književnom životu, a i u osobnom životu svih nas koji smo je poznavali“, ispričao je za Jutranji list  pisac Pavao Pavličić.

Njena ostavština su njena duhovitost i gorčina

Dubravka Ugrešić je jedan od velikih događaja za suvremenu hrvatsku književnost“, smatra izdavač Nenad Popović.
„Ona je afirmisala dve stvari: jedna je duhovitost, a druga je ono što se u navodnim znakovima kaže ženska perspektiva. Njen uspeh je bio enorman. O Štefici Cvek snimljen je blokbaster Rajka Grlića. Ona se kasnije, nakon raspada Jugoslavije osećala nelagodno u atmosferi naglo procvalog nacionalizma i otišla je koliko je mogla, koliko je bilo moguće, iz Hrvatske. Živela je po Evropi i Americi, uglavnom na stipendijama, a tada je doživela velike međunarodne uspehe. Eseje joj je štampao New York Times Book Review, a u Evropi velike novine. Devedesetih je spadala u politički prokazane ženske pisce. Njena ostavština su njena duhovitost i gorčina. Njen odlazak je gubitak za hrvatsku, jugoslavensku i europsku književnost“, smatra Popović.