Sećanje na sefardskog Čehova

Pored Bazdulja o Samokovliji je govorio i profesor Staniša Tutnjević, a razgovor je vodio Vule Žurić. Zajedničko svoj trojici je i to što pripadaju i veliki deo života proveli su na prostoru u kom je živeo i Samokovlija.

Isak Samokovlija pripadao je jevrejskoj sefardskoj zajednici u Sarajevu, koje je pre Drugog svetskog rata imalo 40.000 stanovnika, a Jevreja je bilo 8.000, te su oni bili značajan deo ovoga grada. Samokovlija se javlja kao glas te zajednice, ali je on ne egzotizuje, već univerzalizuje njene kulturne specifičnosti.

Nazivaju ga i sefradskim Čehovom zbog strukture njegovih kratkih priča i, dodao je Bazdulj, da ima priliku da na 300 stranica uredi neku antologiju svetske priče u njoj bi se sigurno našla i Mirjamina kosa Isaka Samokovlije.

Priče ovog, kako ga opisuje Tutnjević antropološkog vitaliste, bile su i ostale onaj deo lektire koja, prema Bazduljevim rečima i Žurićevom svedočenju, deca čitaju rado, kako je to slučaj sa Kamijevim Strancem i Mihailovićevim Tikvama.

Pomenuta jevrejska zajednica nestala je u Jasenovcu i drugim logorima. Meša Selimović, pišući o Samokovliji, kaže da je najgorča posveta koju je pročitao ona koju je ovaj pisac napisao majci u zbirci svojih pripovedaka – „iz zahvalnosti što nije doživela Drugi svetski rat“.

Ono što je Samokovliju sačuvalo od logora bila je njegova profesija lekara. U NDH verziji Holokausta, ispričao je Bazdulj, pošto su u Bosni harale bolesti, a bilo je malo školovanih lekara, oni su pošteđeni da bi mogli da leče ljude. Devedesetih, dodao je on, Jevreja nije bilo pa ih nisu mogli pobiti, ali je tada ubijena zajednička kultura čiji je Samkovlija bio deo.

A ta kultura, verovatno najsvetliji i najbolji period u istoriji naroda bivše Jugoslavije, nastala je na jugoslovenskoj nacionalnoj ideji, ideji Mladobosanaca uz koju je, pored Andrića, dve godina od njega stariji, stajao i Samokovlija, kontekstualizovao je profesor Tutnjević ovog pisca.

Nakon Prvog svetskog rata, u kome je bio mobilisan i po završenim studijama u Beču, koji je takođe ostavio traga na njegovu kulturu i obrazovanje, Samokovlija se priključuje grupi sarajevskih književnika i sa zbirkom Od proljeća do proljeća, objavljenom 1928, odmah je doživljen kao zreo pisac.

Sve će mu to obezbediti posebno mesto u jugoslovenskoj i naročito bosanskohercegovačkoj književnosti i kulturi, pa je tako bio deo lektire, njegova su dela ekranizovana (prvi BiH film nastao je po njegovoj pripoveci), postavljana u pozorištu…

Osim ubijanja zajedničke kulture, a time, simbolično, i Samokovlije, 1990-ih se desilo i jedno pravo ubistvo povezano sa ovim piscem i to je, kako je rekao Bazdulj, mrlja na ratnom Sarajevu. Ubijen je zet Isaka Samokovlije, doktor Najdanović, član SDS, i za to ubistvo niko nije odgovarao.