Foto: wikipediaU Moskvi je nedavno preminuo čuveni ruski pisac i disident Vladimir Nikolajevič Vojnovič, član SANU i „otac“ čuvenog književnog lika dobrog vojnika Ivana Čonkina. Danas objavljuje intervju koji je sa njim, tokom njegovo posete Novom Sadu, u martu 2010. uradila naša novinarka Gordana Draganić Nonin.
– Ponosan što vodi poreklo iz Srbije i što su svi Vojnoviči potekli od kneza Vojina, koji je oženio ćerku Stefana Dečanskog, radostan što je za razliku od svog dede i oca, on često uspevao da dođe u Srbiju, sa zebnjom jer su ga upravo naši carinici zadržali više od jednog sata na granici, jer im je baš on od svih putnika doletelih iz Moskve bio sumnjiv sa dva pasoša u džepu, ali i sa novom knjigom Autoportret, autobiografijom koja je u Rusiji objavljena i za samo mesec dana prodata u 15.000 primeraka, poznati ruski književnik Vladimir Vojnovič stigao je u Novi Sad na otvaranje 16. Salona knjige na Novosadskom sajmu, kao specijalni gost manifestacije Dani Laze Kostića.
Autobiografiju na ruskom je poklonio svom izdavaču Nenadu Šaponji, koji je prošle godine objavio tri toma knjige koja je Vojnoviča i proslavila: Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina. Prva dva dela – Neprikosnoveno lice i Pretendent na presto – ponovljena su izdanja, a nastavak dogodovština Ivana Čonkina – Raseljeno lice – premijerno je objavljeno u Rusiji 2007. godine. Upravo je izdanje Agore prvi objavljeni prevod te treće knjige u svetu. Milioni čitalaca smejali su se čitajući prve knjige o dogodovštinama crvenoarmejca Čonkina, u kojima je Vojnovič blistavo i krajnje uverljivo, na satiričan način, razobličio birokratski sistem koji je počivao na doživotnom strahu i pokazao svu apsurdnost Staljinovog režima.
Odakle vam energija da se upustite u pisanje romana epopeje i to tokom druge polovine XX veka, kada su u modi bile kraće forme? I sami ste u predgovoru za „Raseljeno lice“ napisali da ste zaslužili da uđete u Ginisovu knjigu rekorda jer je ovaj roman pisan skoro pola veka?
– Radi se o tome da sam roman o Čonkinu davno zamislio, još 1958, dakle, kad mi je bilo 26 godina. Da nisam služio sovjetsku armiju nikada ne bih mogao da osmislim njegov lik. Kroz njega sam hteo da dam sliku celog sovjetskog društva i kako ono deluje na malog čoveka. Neki upoređuju Čonkina sa Švejkom. Naravno, dok sam pisao Čonkina setio sam se da postoji Švejk, ali on je sasvim drugi karakter. Švejk je čovek koji je avanturista, koji je veoma aktivan i lukav, a Čonkin je čovek na koga deluju okolnosti. On je čovek iz naroda u neprirodnim okolnostima. Dakle, želeo sam da dam sliku sovjetskog društva u opisu, kako Čonkina kao malog čoveka, njegovog konja, pa do samog vrha, do Staljina.
Upravo ste zbog te dve prve knjige i sami doživeli torture i represije vlasti osetili na sopstvenoj koži?
– Dok sam pisao prvu knjigu sve je bilo u redu, živeo sam spokojno. Već sam drugu knjigu pisao pod velikim pritiskom i vlasti i KGB. Taj pritisak je bio toliko velik da nisam mogao da nastavim dalje. Otišao sam iz Sovjetskog Saveza, ali nisam odmah mogao da nastavim priču o Čonkinu. Pisao sam druge knjige. Nisam mogao da nađem tu nit koja je povezivala knjige od početka. Pronašao sam je posle trideset godina i brzo seo da pišem treću knjigu.
Da li ćemo, kada vaša autobiografija bude prevedena na srpski, saznati koliko je i u trilogiji o Čonkinu bilo autobiografskog?
– Naravno da je bilo. Rusi imaju običaj da kažu: „Ko je služio armiju, taj se ni u cirkusu ne smeje.“ Radi se o tome da je naš život sam po sebi groteska. Ti diktatorski, totalitarni režimi, što su strašniji – to su apsurdniji. Apsurdno je čak i zamisliti takav svet a kamoli živeti u njemu. Mi, koji smo živeli u Sovjetskom Savezu, nismo morali ništa da izmišljamo. Kada sam tek počinjao da pišem, u jednoj od prvih pripovedaka sam i napisao: Vojnovič se pridržava pisanja o životu baš kakav život jeste. Dakle, pokušao sam da pišem realistično, a ispalo je da je to apsurdno i satirično.
Bili ste isključeni iz Saveza pisaca 1974, a šest godina kasnije ste emigrirali na Zapad, u Nemačku. Od tog vremena ste se zalagali za ljudska prava. Da li ste i danas aktivni borac na tom polju?
– Period posle Staljina zvao se otopljavanje i on je trajao deset godina. Međutim, onda su neki ljudi odlučili da to sve baš i nije dobro i da treba da bude kao za vreme Staljina. Odmah su uhapsili dvojicu pisaca da bi demonstrirali šta žele i kako bi pokazali kako će od sada biti. Bio sam zabrinut, nisam želeo da se takve stvari dešavaju i odmah sam stao u odbranu pisaca. Mnogi drugi, koji su takođe stali u njihovu odbranu, uplašili su se i povukli, a ja sam i dalje agitovao za njihovo oslobađanje, nastavio da se borim i postao disident. U to vreme borba za ljudska prava bila je opasna delatnost. Danas se brojna udruženja bave tim problemom i nije tako opasno, a ja sam se umorio.
Svojevremeno su vam mnogi zamerili što ste o Solženjicinu pisali iskreno, da vam se neka njegova dela ne dopadaju, dok su drugi imali prema njemu odnos nedodirljivog?
– Solženjicin se pojavio u vreme kada se u SSSR nije smelo pisati o represiji Staljinovog režima. NJegova knjiga, koju i dan-danas smatram remek-delom – Jedan dan Ivana Denisoviča – bila je prva koja o tome govori. Svi su od tada govorili o Solženjicinu kao o živom klasiku. Meni se izuzetno dopala i ta, kao i neke druge njegove knjige. Ali, posle mi se neke knjige nisu dopadale i to sam rekao, na šta sam dobio odgovor: „Kako možeš to da kažeš, pa to je Solženjicin!“ Naravno, ako mogu da kažem da mi se neka Tolstojeva dela ne sviđaju, zašto ne bih mogao reći to i za Solženjicinove knjige. Pokazalo se da našem društvu uvek treba neki idol kome se treba klanjati. Solženjicin je postao upravo to. I sam Solženjicin se uvredio kada se prepoznao u jednom junaku u mom romanu Moskva 2042, a ja sam mu rekao da su to karakteristike mog junaka a ne njegove. I tada su mi drugi rekli: „Možete pisati satirično o bilo kome, samo nemojte o Solženjicinu.“
Koga od pisaca iz Srbije volite da čitate?
– Nušića, naravno. Žao mi je što od savremenih pisaca nije mnogo prevedeno na ruski, ali čitao sam dela mog prijatelja Bore Ćosića, pokojnog Mome Dimića i drugih.
Koga bi istakli od ruskih savremenika?
– U romanu Moskva 2042 glavni lik, kada njega pitaju ko je najbolji pisac na svetu, odgovara: „Ako kažem da sam ja, zvučaće neskromno, a ako kažem da nisam ja, onda to neće biti u redu.“
Čonkin kao uspešan američki farmer
Čitaoci širom sveta već nekoliko decenija pitaju se – šta se dalje dešavalo sa Čonkinom? Krajem 2007. konačno se pojavio i taj dugoočekivani treći deo trilogije – Raseljeno lice, u kome se Čonkin u periodu „hladnog rata“, od 1946. našao u Americi, nakon niza ratnih i poratnih avantura. Usput, sudbina staljinizma i samog Staljina, jednog od junaka ove knjige, biva malo „drugačije“ osvetljena nego u udžbenicima istorije.
U predgovoru za treći tom Vojnovič, u svom neodoljivo duhovitom maniru, „otkriva“ kako su boljševičke vlasti nastojale da ga odvrate da ne nastavi sa pisanjem Čonkinovog žitija, nakon što su se prve dve knjige pojavile na Zapadu i postale svetski hit. „Najuži državni vrh objavio je rat mom književnom radu pokušavajući da otupi, kako se kaže, moje pero… KGB me je uporno molio služeći se vrlo uverljivim metodama kao što su otrovane cigarete.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
