Sećanje na Vladu Petrića

Nekoliko dana po dolasku na univerzitet bio sam u komisiji pred kojom je branio svoju doktorsku disertaciju, a ubrzo je i postao doktor filozofije.

Iako sam bio član komisije, nisam imao vremena da pročitam njegovu disertaciju, ali sam bio veoma impresioniran Vladinim poznavanjem materije i njegovom sposobnošću da do najsitnijih pojedinosti odgovori na pitanja ostalih članova komisije.

Bez ikakvih primedbi doktorat mu je odobren, a Vladu je, dobro se toga sećam, čak i pre zvanične ceremonije predaje diploma na kojoj mu je uručen doktorat, angažovao Univerzitet Harvard kao predavača i kustosa njihovog filmskog arhiva.

Ne mogu tačno da se setim kako je sve počelo, ali znam da su Vlada i njegova supruga Dara (Čalenić) meni i mojoj supruzi Mirjam postali bliski prijatelji.

Često smo se posećivali.

Pozvao sam Vladu da govori u njujorškom Muzeju savremene umetnosti (MoMA) kad sam postao upravnik Odeljenja za film, a Vlada je mene pozvao da govorim na Harvardu.

Dara i ja smo često razmenjivali mišljenja i iskustva o veganskoj ishrani, tako da sam uživao u jelima koja nam je Dara spremala u svom domu.

Godinama smo Vlada i ja razgovarali o filmovima koje smo gledali ili za koje smo čuli.

Ponekad su to bile žučne i teške rasprave, budući da se Vladino mišljenje o tome šta jeste i nije kinematografija u dobroj meri razlikovalo od mog, ali uvek sam uživao u tim raspravama i učio iz argumenata koje je iznosio.

Nijedno sećanje na Vladu ne bi bilo potpuno bez pomena njegove dugogodišnje i divne bračne drugarice Dare.

Vlada ne bi bio Vlada kakvog znamo bez Dare.

Posle nekog vremena, iako sam spoznao koliko je divna i dobra osoba, saznao sam da je Dara u Jugoslaviji bila pozorišna i filmska glumica.

Jedne godine sam imao neka posla u Beogradu.

Kad sam stigao u hotel, recepcioner mi je predao buket cveća koji mi je poslala Dara Čalenić.

Dok smo se rukovali, recepcioner me je toliko čvrsto stegao za ruku, te sam pomislio da će svaka latica otpasti.

Nekoliko puta je izgovorio Darino ime kao da je sveto.

Od njega sam čuo da Dara nije bila tamo neka glumica, već prava zvezda koju su mnogi obožavali.

Tek tada sam postao svestan njene skromnosti i talenta.

Moja supruga i ja smo se ražalostili kad smo saznali da je Dara doživela moždani udar dok je s Vladom bila u Beogradu, što je, ubrzo smo shvatili, značilo da ne mogu da odu iz Beograda, ali i da su morali da prodaju svoj stan u Kembridžu i da rasprodaju mnoga svoja privatna dobra.

Odleteli smo u Beograd da ih vidimo.

Bila je to slatko-gorka poseta, jer smo znali da je to poslednji put da smo svi na okupu.

Dok je Vlada odmicao kad smo se poslednje večeri oprostili, po držanju njegovog tela osetio sam da je jecao, baš kao i mi.

Kad sam saznao da je Vlada preminuo, deo mene je nestao. Nedostaje mi.

Autor je profesor filma