Sedam decenija od smrti Žanke Stokić

Iako je legendarna pozorišna glumica preminula 21. jula 1947, sveštenici crkve svetog Trifuna, po tradiciji koju je ustanovio njen nekadanji starešina pokojni protojerej-stavrofor Dejan Dejanović, svake poslednje nedelje u julu molitveno se sećaju ne samo Žanke Stokić, nego Isidore Sekulić – dve velike žene srpske kulture koje počivaju na najstarijem uređenom groblju u Srbiji.

U 2017. obeležavaju se dve godišnjice Žanke Stokić – 130 godina od rođenja i sedam decenija od smrti. Tim povodom RTS je snimila i u maju emitovala dokumentano-igrani film o njoj „Ni kriva, ni nevina“, a u gradskom parku u Velikom Gradištu nenadmašna junakinja Nušićevih pozorišnih dela, dobila je veliku bistu. NJen put od rodnog Gradišta preko pozorišne slave do topčiderskog spokoja bio je težak i do kraja tragičan – omiljena u narodu, stradala je kao jedna od posleratnih nevinih žrtava komunističkog režima.

Nesrećno detinstvo posle smrti oca i majčine preudaje zamenila je u 14. godini udajom za jednom zaječarskog abadžiju od kog je prvi put bezuspešno pobegla s pozorišnom trupom LJubomira Rajačića Čupe. Od nasilja u braku potom je spasao glumac Aca Gavrilović, kasnije jedna od njenih velikih ljubavi. Na pozorišnu scenu prvi put je kročila 1902. u predstavi „Bračne noći“, a pet godina kasnije u Varaždinu odigrala je i prvu dramsku ulogu u komadu „Nada“.

Do te 1907. igrala je u trupama Mike Brakića, Dimitrija Nešića i MIhajla Ere Markovića. Tad je prešla u Osječko kazalište, gde je njen talenat zapazio čuveni reditelj i teatrolog Branko Gavela. Glavna prekretnica u njenoj karijeri bilo je gostovanje u Beogradu – zahvaljujući upravniku Milanu Grolu postaje član Narodnog pozorišta i miljenica beogradske publike, koja je slobodno vreme s kolegama provodila u skadarlijskim kafanama.

Ostalo je zabeležno da je pri obeležavanju četvrt veka umetničkog rada, koje palo nešto više od dva meseca pre premijere Nušićeve „Gospođe ministarke“, čestitke i poklone u kafani „Dva jelena“ primala od deset sati pre podne do dva po podne. Priča se da je zahvaljujući poklonima i prihodima od predstava kupila kuću na Topčiderskom brdu.

Premijera „Gospođe ministarke“ u režiji Vitomira Bogića 25. maja 1929. bila je trijumf – predstava je do 1941. izvedena više od 200 puta, gostujući i u Beču, Varšavi, Pragu, Budimpešti, Sofiji, Krakovu… Mnogi pozorišni poslenici veruju da je Nušić pišući ovu komediju mislio baš na Žanku Stokić, koja je na sceni Narodnog pozorišta odigrala više od stotinu malih i velikih uloga domaćih i stranih pisaca. Snimila je i jedan film – „Grešnica bez greha“, u režiji Koste Novakovića.

Tokom nemačke okupacije učestvovala u programima radio-stanica koje su bile pod nemačkom upravom, u emisiji „Šareno popodne“ i estradnim pozorištima „Veseljaci“ i „Centrala za humor“, posle dolaska komunista na vlast uhapšena je pod optužbom je da je “ kulturno i umetnički sarađivala s okupatorom i domaćim izdajnicima, stavljajući u službu svoje umetničke sposobnosti i svoj veliki glumački renome“. Među glumačkim svetom kasnije se spekulisalo da je „cinkario“ jedan mlađi, manje talentovan kolega blizak posleratnim vlastima. Osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti i društvenokoristan rad – čišćenje ulica.

Dve godine kasnije, posle molbe za pomilovanje i dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje, tadašnji ministar pravosuđa Srbije Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, ocenivši, između ostalog, da je „optužena već godinama bezopasna po društvo“. Već teško bolesna od zapuštenog dijabetesa, Žanka Stokić je najbližim prijateljima, poverila da je „na izmaku snaga“.

Vest da joj je „sve oprošteno“ doneo joj je glumac Milivoje Živanović, a potom je od reditelja Bojan Stupice saznala da je nadležnih vlasti dobio saglasnost da je angažuje u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tri dana kasnije je preminula. Prema sopstvenoj želji na Topčidersko groblje odvezena je u volovskim kolima dok je, kako svedoče očevici, policija konjima i palicama rasterivala hiljade Beograđana koji su klečali, posipali put cvećem i plakali. Spomenik joj je podigla služavka Magda s natpisom koji i danas stoji: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki“.

Rehabilitacija

Žanka Stokić rehabilitovana je 3. marta 2009, kad je sud utvrdio da je ona na početku Drugog svetskog rata bila članica NP, da nije bila politički aktivna i da je izrečena kazna zasnovana na političkim i ideološkim razlozima. O njenoj sudbini snimljena je TV dramu u režiji Save Mrmaka „Smrt gospođe ministarke“ u kojoj je glavnu ulogu igrala Svetlana Bojković, a 2007. premijerno je izvedena drama „Žanka“ Miodraga Mije Ilića u beogradskom Teatru Slavija sa Ružicom Sokić u naslovnoj roli. Ova predstava bila je veoma popularna i u srpskoj dijaspori, a lik Žanke Stokić štampan je i i na poštanskim markicama nekadašnje države Srbija i Crna Gora. Na inicijativu glumice Mire Stupice 2003. ustanovljena je Nagrada Žanka Stokić, koja se dodeljuje glumicama za izuzetan doprinos srpskoj filmskoj, televizijskoj i pozorišnoj umetnosti.

Nušić: Jedina ministarka’]

„Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se kriza ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“, napisao je Branislav Nušić Žanki Stokić povodom 100. izvođenja „Gospođe ministarke“, zabeleženo je u analima NP.