Seks i laži na italijanski način

LJubav (ah, ljubav), u svim pojavnim oblicima, jedan je od glavnih “sastojaka” književnog delikatesa, koji, pored pomenutog romana čine i “Priča o novom prezimenu”, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju” i “Priča o izgubljenom detetu” (očekuje se da izdavač Booka završni deo predstavi čitaocima u Srbiji naredne godine).

Ma koliko različite bile po temperamentu, izgledu, ambicijama, najdubljim željama i obrazovanju, Lila Čerulo i Elena Greko (od milošte: “Lenuča” ili “Lenu”), glavne junakinje “tetralogije”, od sedme godine do starosti povezane su čvrstim nitima prijateljske ljubavi (a prijateljstvo je, kako to divno otpeva Arsen Dedić: “uvijek nerazjašnjen slučaj”). Mada beskrajno privržene jedna drugoj, u njihovom odnosu neretko ima nadmetanja, ljubomore i zavisti, što prelaze u želju za osvetom, često na sopstvenu štetu. Tako, recimo, Lenu gubi nevinost sa “klasičnim negativcem” Donatom Saratoreom ne bi li na neki način parirala Lili, u koju se zaljubio Saratoreov sin Nino.

Upravo je Nino Saratore, “dečko koji obećava”, jedna od “jabuka razdora” između Lile i Lenu, budući da su obe u određenim životnim razdobljima u njemu videle romantičnog heroja, neku vrstu Hitklifa iz “Orkanskih visova” ili “Gospodina Darsija” iz “Gordosti i predrasude”. Na žalost i jedne i druge, ispostavlja se da su imale “velika očekivanja” od bonvivana koji pod maskom učenosti nemilosrdno zavodi mnoge žene.

Za razliku od bajki, u kojima je brak “ulaznica” za sreću “do kraja života” u romanima Elene Ferante čin zaklinjanja na večnu ljubav i vernost predstavlja uvertiru za patnju i prevare. Lila na dan venčanja shvata da ne voli i da nikada nije ni volela (niti može da zavoli) svog muža Stefana Karačija, koji je oličenje dvoličnosti. NJena odbojnost prema Stefanu minuciozno je prikazana sentencama poput: “Užasavao ju je i u njoj budio bol pogled na debelu burmu koja se nalazila na domalom prstu…Šta sam to učinila, pomisli ošamućena vinom, i šta je ovaj zlatni kružić, ova svetlucava nula kroz koju sam provukla prst”… Na sličan način nedugo po stupanju u brak razmišlja i Lenu, koja se udaje za uglađenog univerzitetskog profesora Pjetra Ajrotu i počinje da živi učmalim životom, nalik savremenoj Madam Bovari. Poput zlosrećne Floberove junakinje, Lenu spas od monotonije traži u drugom muškarcu, ali, sudeći prema dosadašnjem “tonu”, njena zanesenost pretvoriće se u tešku razočaranost u završnom delu “tetralogije”. Princip “ogoljenost do koske” vidljiv je, takođe, u opisu seksualnih činova. Takve scene često su protkane nasiljem, “strahom i drhtanjem”, iako, naravno, ima i opisa istinskog uživanja. Mada je seks važan segment romana, za pohvalu je što nema primesa “jeftine erotike i pornografije”.

Uprkos čestim životnim padovima – Lila prelazi put od bogate mlade supruge do radnice u kobasičariji, a Lenu se od uvažene spisateljice pretvara u “marionetu” obesnog Nina, i jedna i druga ceo život, zapravo, traže ljubav. “Hepiend” je, u njihovom slučaju, kranje neizvestan (maltene nemoguć), ali važna je i sama potraga za najlepšim osećanjima, u skladu sa “uputstvom” nepopravljivog romantika Miroslava Antića: “Voleti, voleti, voleti… Odboleti. Preboleti. Šta dalje? Pa ponovo voleti”.

Skriveni identitet

Identitet Elene Ferante je nerazjašnjen. Kako se napominje na koricama knjiga: “Ne može se tačno reći ko je Elena Ferante, osoba koju književni kritičari smatraju najznačajnijim savremenim italijanskim piscem… Da li je reč o spisateljici, piscu ili grupi autora, teško je reći, budući da je identitet skriven”…