„Makbet“ je najkraća Šekspirova tragedija i govori o propasti škotskog kralja Makbeta, a u njoj je opisana opsesivno-fascinirajuća moć zla – od srednjevekovnih veštica do modernog, psihološkog tumačenja mentalnog stanja Makbeta i njegove ledi Makbet.
Minhenska inscenacija Šekspira čija je premijera bila početkom godine, u ovoj sezoni prepuštena je Andreasu Krigenburgu, ariviranom režiseru koji je stekao ugled osim u govornom teatru, još i muzičkom teatru odnosno operskoj režiji. Ova Krigenburgova inscenacija nije bila u znaku dosledne igre „stiha za stihom“, već mikrokosmos sui generis snažnog redukcionističkog gesta koji je naglašavao neposrednost nasilja, erotike u postojanoj iskošenoj perspektivi. Ovo nije mišljeno metaforično, već bukvalno, budući da je scenograf Haral Tor u saradnji sa Tomasom Brunerom konstruisao binu kao kvadratni podest koji se hidraulično, kao paluba lađe u buri, naginje s jedne na drugu stranu i uz to još rotaciono okreće kroz vrtoglave nagibe, iskošene ravni i uglove na kojoj protagonisti sa akrobatskom lakoćom i bez posebnog napora uspostavljaju stabilnost. Takva nestabilnost tla je osnovna metasemantika ove inscenacije – nestabilno tle pod nogama je njen ostinatni bas.
Desetorica ljudi stoji na bini boreći se sa sobom, svojim svetom i svojim nadanjima. Svaki od tih junaka može biti i ubica, jer ne zna dan šta nosi noć.
Tada i otpočinje kolo sastavljeno od intriga, izdaja i ubistava. U Krigenburgovoj režiji se karusel sve ubrzanije i sve vrtoglavije okreće oko kraljevske krune, te se sve manje razaznaje ko je u tom sudbonosnom kolopletu još živ, polumrtav ili već duh zaklanog. Svet njima ne predstavlja problem, pre pakao, ali pakao su, razume se, uvek drugi.
Kirgenburg se odlučio ne za Šlegelov prevod Šekspira, već sočni i idiomima prezasićeni prevod Tomasa Braša. Telesnost je o u ovoj inscenaciji naglašena, te se ledi Makbet koju igra Sofi fon Kesel u lascivnoj igri među kopljima kao relikvijama krvave borbe, privija uz faloforične oblike ovog oružja od jednog ka drugom i dotiče unutrašnjom stranom svojih butina zabodeni veliki krvavi mač. Ubistva i izglednost da se domogne trona jačaju u ledi Makbet požudu i erotsku i ubilačku, i eros i tanatos kao jedinstveni akt.
Mačevi obliveni krvlju i duga pobodena koplja akcentuiraju marcijalni duh zbivanja. Veštice u Krigenburgovom režijskom čitanju „izniču“ iz tela muškaraca, pokazujući time poreklo zla. Zanimljivo je na ovom mestu podsetiti na tvrđenje jednog ciriškog komparatiste Petera fon Mata koji veli da je pakleni smeh veštica zacelo „čas rođenja evropskog nihilizma“.
Tomas Lojbl igra Makbeta sa veoma uverljivom izražajnošću duševnih muka.
Radnja ne samo da se zbiva u lokvama krvi, već je pozadina mizanscena veoma često obasjana spektrom crvene boje. Krvne orgije su za trenirane posetioce Šekspirovog poznog dela gotovo samorazumljive, a i crveno je lepa boja. Krv je simbol za greh i u Krigenburgovoj inscenaciji.
Tomas Lojbl kao Makbet i Sofi fon Kesel kao ledi Makbet su moderan par koji se uzajamno podstiče, budući da je život shvaćen kao simbiotička igra udvoje.
Zanimljiva i smela inscenacija Šekspirove tragedije u kojoj su nasilje i eros paralelni kosmos ljudskih strasti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
