Seksualnost žena van braka – još uvek tabu tema

Mare, glavni lik filma koji je prikazan u berlinalskoj sekciji Panorama, je žena koja, kako bi se u Dalmaciji reklo, drži „četiri kantuna kuće“. U njenom domu se, kada kuva, za ručak ne jede pica nego punjene paprike. Suprug svaki dan ima spremnu čistu i ispeglanu odeću u kojoj ide na posao. A Mare je tu da ga umiri kada ga muče noćne more iz rata.

Da bi mogla da se posveti deci, Mare je ostavila posao na aerodromu Dubrovnik i još se nije vratila na njega – iako bi mogla i iako su joj deca već tinejdžeri. Jer još uvek im je, kako je podseća suprug, potrebna. I Mare zna da im je potrebna. Angažuje se da dobiju igralište na kojemu mogu da igraju fudbal, brižno ih, s puno ljubavi, prati u odrastanju. Ona unosi toplinu i veselje u porodični dom.

Ali Mare je i zgodna žena u četrdesetim, još puna života. Žena iznad čije glave stalno lete avioni podsećajući je da ona u njima još nikada nije bila. Žena koja bi sa svojim mužem (Goran Navojec) izašla u bioskop, ali ne izlazi. To bi ih, kako joj je Đuro na brzinu izračunao, „koštalo 500 kuna“. I to je žena koja se upušta u ljubavnu, ili bolje rečeno, seksualnu avanturu sa zgodnim Poljakom koji dolazi da odradi neki posao na aerodromu.

Zašto Mare iz Konavla, a ne Korine iz Ciriha?

„Mare nije usamljena, tužna, nezadovoljna žena“, kaže rediteljka Andrea Štaka u razgovoru za DW. „Ona voli svog muža i svoju porodicu. Ali deca odrastaju, njima je sve manje potrebna. Ona žele da idu svojim putem, a partner te u jednom trenutku, to svi znamo, više ne vidi onako kako bi ti to želela. Dakle, Mare nije neko ko će da nađe novog frajera i da ode u Ameriku. Ali ona zna da mora nešto da promeni u svojoj porodici.“

Mare je, priča dalje njena idejna tvorkinja, rođena iz brojnih razgovora nje i njene rođake na terasi u Konavlima. Razgovora o životu, svakodnevici, deci, seksu, snovima i maštarijama. Ona je teoretski mogla da bude i neka Korine iz Ciriha koju isto kao i Mare muči pitanje: na koliko sebe još imam pravo ako želim da bude dobra majka i supruga?

„Kao autorku i rediteljku zanima me lik žene između 40 i 50 – koja sme da bude i senzualna i stroga, i vesela i luckasta, i da pravi greške.“ Takvih ženskih likova u filmu, tvrdi Štaka, još uvek ima suviše malo, dok mušarci mogu da budu i nežni i agresivni, i dobri i loši, u jednom trenutku da mašu pištoljem, u drugom da budu nežni ljubavnici. Rediteljka kaže da je tu ideju kompleksnog ženskog lika najpre razvijala na papiru, u nekim pričama koje su se događale u Švajcarskoj, zemlji u kojoj se rodila, odrasla i socijalizovala. Bila je, kaže, sigurna da će, nakon prva dva igrana filma („Das Fräulein“ i „Cure – život druge“), radnja trećeg da se odvija u Cirihu. 

„Tako ja pišem i pišem, ali kad onda dođem do onih strana lika koje su mračnije, dublje, kompleksnije, meni ta neka Korine ostane na površnoj svakodnevici. Kao da se ne usudim da do kraja pišem o njoj.“ A nije da Andrea Štaka ne poznaje te švajcarske Korine – ona u toj zemlji živi sa porodicom, tamo ima prijateljice.

„Ali ja to sve znam samo iz priče, ne znam u stvari kako njihove porodice funkcionišu iznutra, ne poznajem srž. A moram da imam tu srž da bih mogla da radim film, jer živim s njim četiri godine. Kao rediteljki i autorki mi se postavlja 20.000 pitanja i ja moram da znam na njih da odgovorim. Moram da osetim ono o čemu pričam.“ A to očigledno može lakše i bolje kad priča priče iz zavičaja svojih roditelja.

„Mama mi je iz Sarajeva, tata iz Dubrovnika. Dakle, oba roditelja su mi iz tog regiona. Moj unutrašnji, emotivni, porodični život je iz tog regiona. Kad pričam o Mare, ja intuitivno, insinktivno, po sećanjima iz detinjstva i tome kako sam odrastala – znam ko je ona.“

Film za Mariju Škaričić

Njena intuicija izabrala je Konavle kao mesto radnje filma – mesto koje je za nju s jedne strane čarobno, ali s druge emocionalno i porodično uvek komplikovano. Osim toga, kaže, htela je da film skroji po meri Marije Škaričić, glumice koju veoma ceni i s kojom je već radila prethodni film. „Bilo mi je važno da moj lik ima i snagu i senzualnost. Marija Škaričić je savršena za tu ulogu, jer je Splićanka koja sve to nosi u sebi.“

Mare je tako satkana od tri žene – rediteljke same, njene konavoske rođake i glumice Marije Škaričić. Za tu svoju intimnu, žensku priču Andrea Štaka odabrala je intimno okruženje – film je sniman u kući njene rođake u Konavlima, s filmskom ekipom koju poznaje i u koju ima poverenja. Mare i Đuro su par i u privatnom životu, a njihovu decu glume rediteljkini nećaci, naturščici. Da sve to na velikom filmskom platnu zaista i deluje veoma intimno, u velikoj meri je zaslužan sarajevski snimatelj Erol Zubčević.

„Porodica je kao magma“

Ali iako je „Mare“ film kao šipak, pun ličnih i lokalno specifičnih elemenata i momenata, sumnje koje muče tu strastvenu majku i strastvenu ženu su sumnje koje sigurno prolaze kroz glavu ženama i u Cirihu. „Mislim da je svuda u našem zapadnom svetu društvo još uvek patrijarhalno – i u Hrvatskoj i u Švajcarskoj. Spolja se to naizgled menja. Žene rade, muškarci su počeli da budu više kod kuće sa decom, rade jedan dan u nedelji manje… Ali još uvek je tako da majke mnogo više ulažu u porodicu nego očevi.“

Ali stvari se menjaju, kaže Štaka. Uloge muškarca i žene u porodici postaju kompleksnije. I porodica kao zajednica se menja: „Porodica više nisu muž, žena, deca, svi ćemo ostati zauvek zajedno i sve će uvek biti super. Nije stvar u tome da se sve promeni, ali je važno da se stvori svest da je porodica kao magma, nešto što je u pokretu. Mare vodi instinkt kada odluči da živi seksualnost i senzualnost izvan braka i ja mislim da je to važna tema. A da je ona, barem u Hrvatskoj, još uvek tabu.“