Foto: Stanislav MilojkovićDžez vizije na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu odista čine da vam se zavrti u glavi od tolikog mnoštva stilova, skala osetljivo izabranih intenziteta, gorostasnih planinskih venaca decibela naspram onog kristalno čistog filigranskog tonskog rada ka kojem se naginjete kao da pažljivo osluškujete kakvu osetljivu muzičku kutijicu tamo daleko na sceni.
Primer ovog poslednjeg mogao bi biti mladi ekskluzivni izraelski pijanistički maestro Nitaj Herškovic (1988), taj proslavljeni kolaborant velikog Avišaja Koena, u jednom za obojicu izuzetno plodonosnom stvaralačkom razdoblju. Njegov pijanistički resital druge večeri Festivala u Velikoj sali Doma omladine delikatna je klavirska fantazija, samozatajna poput nežnih odbljesaka na vodi što teče i metamorfozira kroz agregatna stanja i svetla dana i noći. Herškovicovo autorsko i interpretativno umeće osobena je vrsta muzičkog impresionizma u sadašnjici, nadahnuta lokalnim ali i svesvetskim pradrevnim folklorom u bljeskovima, sa razuđenim, apartnim oruđima inteligentnih ritmova i melodijskih orbita. Kompozicije tako dolaze ovde u mekim vodoskocima klavirskog zvuka, sa toliko blagog doticaja i nestvarne, graciozne veštine, spiritualnog izraza i suptilne u svojoj unikatnoj atmosferi, kao sa Moneovih slika. Pravi otmeni potočići mašte jednog opčinjavajućeg mladićkog vizionara.
No, pravi ršum nastao je sutradan sa briljantnim nizom Đovani Gvidi – Emil Parizijen – Ilhan Eršahin! Kako stvarno objasniti one moćne Semiramidine viseće vrtove zvuka kvinteta Đovanija Gvidija (1985) u Velikoj sali DOB, onaj atletski inferno džeza i doslovno, koji započinje i okončava se u neodoljivoj Mediteranskoj tonskoj kontemplaciji između prekaljenih meštara svojih instrumenata, pretvarajući u međuvremenu te krasno pevljive arije u u zadivljujuće simfonije dekonstrukcije? Ah, zato baš toliko volimo italijanski džez sa njegovim humorom, neuhvatljivošću, edenskom lepotom i ovde Gvidijevim spektakularnim obrušavanjem na klavir poput razuzdanog roja pčela, odlamanja lednika na nebesima, misterioznih eksplozija u žilvernovskoj utrobi zemlje …
Ali, spektakl koji će samo malo kasnije prirediti kvartet Emila Parizijena (1982), neuporediv je u svojoj preobraziteljskoj ideji i mehanizmima sprovođenja. Ovaj čovek stvarno razbija, njegov saksofon baca čini sa scene Amerikane na tako nenadmašan način, u kratkim muzičkim odsečcima što neprestano menjaju tempo, takt, za šta god da se uhvatite u sluhu, terajući vas na neprestano čuđenje pred onim sledećim što vas čeka. Parizijen igra neku vrstu kazačoka dok svira, izvodi sklekove zvukom, komunicira sa nama povrh kakve fantastične Morzeove azbuke u bermudskom trouglu klavira, kontrabasa i bubnjeva. Vreva i nervoza grada u očaravajućoj ‘suludosti’ vizije ovog kvarteta, donose momentalno najviši umetnički standard Festivalu.
I za kraj Ilhan Eršahin (1965) i njegovi kamaradi iz Istanbul Sessions. Ah, živeo rock’n’roll! Onaj na potezu između Njujorka i Istanbula, preko Stokholma i, zašto ne, Beograda! Bubnjar i basista doslovno iz ideala, te ona ekstaza i šamanski trans na orijentalnom jeku Eršahinovog tenor saksofona, čine da se osećate kao da slušate Džimija Hendriksa kako umesto gitare duva saks na Nirvaninoj ritam sekciji negde u Holu slavnih na Saturnu. Dok San Ra sedi u publici i gromko aplaudira. Fenomenalno iskustvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
