U Parizu je umro slikar Milinko Miković. Među prvima je krajem pedesetih godina prošlog veka „otišao u svet“.
Pre odlaska je studirao primenjenu umetnost u Zagrebu i završio slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu.
Njegov odlazak u to vreme u Rim pa u Pariz bila je prethodnica „velike seobe“ naših slikara, koja je bila značajna jer je potvrdila njihovo mesto u tadašnjoj umetnosti Evrope (Omčikus, Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković…), potrdivši time i našu kulturu.
Da li se Miković kao slikar u Parizu snašao?
Nije.
Da li je pošto-poto imao tu nameru?
Nije. Zašto?
Zato što je njegovo slikarstvo bilo neusklađeno sa tadašnjim kretanjima likovne umetnosti.
Njegove ideje su bile toliko različite u smislu da je taj njegov umetnički „nesklad“ bio previše napredan i predskazivački da trendovi tog vremena nisu bili u stanju da prihvate njegovu umetničku viziju: tadašnja kretanja su bila nespojiva sa njegovim shvatanjima simboličkog i futurističkog da je ono što je slikao bilo za to vreme i za tadašnje i tamošnje procenjivače umetnosti u velikom raskoraku sa nadiranjem novih eksperimentalnih ideja i napadnom egzotikom na slikama onih koji su dolazili iz celog sveta.
Njegovo poimanje položaja čoveka u svetu bilo je predskazanje otuđenja u vremenu tehnike, koje se kasnije pokazalo kao posledica čovekovog pada u ponore postvarenja, ropstva nagomilavanju popredmećenog sveta, multiplikaciji ideja i postupaka.
Zbog toga je Milinko Miković ostao sâm.
Takođe je bio raspet između paganske kulture i vremenâ kada su bogovi silazili među ljude i sumnje da će ta vremena biti izgubljena i zaboravljena, skršena i polomljena u danima koji dolaze.
Njegovo slikarstvo se proteže između dva simbola ili dve duhovne figure – između jajeta i robota, između života i zloupotrebe tog života.
Izgubivši korak – uprkos svojoj vidovitosti – tamo gde je otišao, izgubio je korak i ovde. Ali nije bio ni prvi ni poslednji kome se to dogodilo. On nije dočekao svoje zasluženo mesto. U umetnosti se to često događalo.
Ali za autentično kreativno delo uvek dođe vreme, koje ne haje ni za žive ni za mrtve, nego za posebne.
Milinko Miković je, uprkos protivrečnih životnih i umetničkih okolnosti, uspeo da stvori „sopstvenu slikarsku priču“ – kako je jednom prilikom o njemu napisao pesnik Miodrag Pavlović – „priču velikog prostornog raspona, od podzemlja do kosmičkih slutnji“. Da bi se taj „raspon“ shvatio, potrebno je da se pojave novi istražitelji čovekovih svesnih i nesvesnih zamisli.
Suština Mikovićevog nesporazuma sa tadašnjom kritikom je bila u tome što je on, prateći napredak čovečanstva, podučavao da će želja za napretkom postvariti čoveka. U njegovo vreme, to radikalno proročanstvo pre je moglo da pređe u književnost i filozofiju nego u slikarstvo. Hoću da kažem da ni Milinko Miković nije bio „prorok u svom selu“.
Autor je urednik izdavačke kuće Gradac i pisac
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
