Šerbedžija: Janković hoće da pomogne narodu

Dobro, oko njega je još njegovih prijatelja i sin Danilo, koji mu dobacuje dok ulazi u lift „Ti Rade izigravaš proleće u toj jakni“. On se nasmeje kao dete koje je nešto sitno zabrljalo i krene da se zakopčava. U stvari, tu ispred u pasažu na Terazijama dok se prebrojava ko će gde i s kim do „Pomodora“ Rade ostatku ekipe objašnjava kako da stignu do tamo. „Kako ne znaš? Pa, Hilandarska, ulica odmah ispod „Radio Beograda“, kaže kao da je rođen ovde.

Konačno smo tamo. U toplom.

Pa, nisu vas odnijeli bolje napisani…

– A, jel da su dobri stihovi? Rundek i ja smo napravili muziku za tu pesmu (počinje da je peva). On je završio režiju na Akademiji kod mene na klasi, Dalje smo bili prijatelji a onda sam zajedno sa njim potpisao režiju u teatru koji smo osnovali u Zagrebu 1982. godine – on, ja i Vjeran Zupan. I, to su bili moji studenti koji su završili četvrtu godinu . Ja sam ih zadržao i napravili smo predstavu na osnovu poezije Ronalda Dilenga čuvenog antipsihijatra tog doba. Predstava se zvala „Kažu da je sova nekad bila pekareva kći“ po stihu Ofelije koji ona govori u svom ludilu.

Šta ste rekli Saši Jankoviću danas na koktelu dok ste razgovarali?

– Rekao sam mu kad se izvuče mač iz korica da se njime mora zaseći.

Čime ste bili inspirisani da mu baš to kažete?

– Inspirisali su me njegovi komentari da li će sudjelovati u toj trci za predsednika ili ne. Onaj koji se odluči za politiku iz plemenitih pobuda hoće da pomogne svom narodu. Ja znam takve ljude. Jedna od njih je slučajno moja svastika Kori Udovički, koja je tri puta napustila mjesto u svjetskoj banci i visoke funkcije. Familiji je tada objasnila „ja moram da pomognem svojoj zemlji“.

A kad ste vi Saši Jankoviću rekli to za mač šta je on kazao?

– Rekao je da se odlučio i da upravo to želi da čini. Da ide do kraja, da je nepokolebljiv i da će dati sve što može od sebe. Pa, to je jedini način na koji ispravni, moralni ljudi ulaze u politiku. Dakle, pravi poriv je to. Kao što se u ispravnim revolucijama rađaju prave vođe. U ispravnim revolucijama prave vođe postaju pravi lideri. Ostvari se san tih nezadovoljnih proletera ili pobunjenika I, to je jedini recept. Vjerovati u svoju ideju i biti vođen.

Da se vratimo na početak razgovora, da ima neprikosnovenih, ali da vas nisu odneli bolje napisani prema onome što se da pročitati u vašim knjigama. Da li ste vi zadovoljni, recimo „Strancem“ u kojem su vaše „izabrane pjesme“ Kako se slažete sa njim?

– S ovim tipom na koricama? Pa ja sam napisao o tome …

Jeste na početku. Nego, kako stojite s njim ovih dana, jeste li u dobrim odnosima?

– To je zapravo riječ o podijeljenoj ličnosti. Jeste, podijeljenoj. Jedan deo u meni je zaista pravi stranac a drugi dio u meni je pitom čovjek koji pripada. A ovaj drugi dio je samac, samotnjak. Povrjemeno sam baš uz njega potpuno. Slažem se s njim, patim s njim, ispaštam zbog njegova položaja ali sam uz njega.

Na kraju knjige ima proznih pasaža prilično psihodeličnih i erotizovanih s onom ženom u crvenoj haljini sa zmijama, što ostavlja za sobom krvav trag?

– Koja me napušta i zauvijek odlazi. To je Jugoslavija, a napisana je znaš kad 1986. godine. „Crveni bik se ne da“je isto o potpunoj smrti socijalizma i knjiga Crno Crveno iz 1985 o smrti socijalističkih i komunističkih ideala. U samom naslovu je priča o tome, o propasti revolucije. To je bilo neko moje duboko osećanje tada da se sve ruši naročito posle Titove smrti ali i prije. Ali, to su neka moja iskustva druženja sa Miroslavom Krležom. Slušanje njegovih rečenica koje nisu ni objavljene, duboko u noći kad me pozivao u stan. On nije tad spavao nego pisao i onda bi negde pred zoru zaspao. I tako cijeli život. Za njega jutra nisu postojala. On ih pamti samo iz svoje neobuzdane mladosti.

Stranac je knjiga strukturalno organizovana kao rulet – po američki ili po ruski?

– Po američki. Ima 36 brojeva i svaki broj ima svoju pjesmu. I, onda sam ja papiriće s tim brojevima stavio u Krležin šešir a moji Lucija i Danilo su ih izvlačili. I, kako su ih izvlačili tako sam napravio raspored pjesama. Dakle, sve je bilo u znaku ruleta ali sve je imalo i neki dadaistički prizvuk u konceptu.

Zamislili ste se nešto?

– Da, prošla mi je ta slika kroz glavu mene kad snimam filmove i dok čekam pijem neko piće, sedim sa knjigom i čitam.

„Stranac“ je sav sačinjen, odnosno, isprepletan filmom, istinitim događajima, mnogim poznatim i značajnim ličnostima, ali su možda najsnažnije one pesme posvećene nepoznatim ljudima kao što je, recimo mladić Goran K. Najlepši leš na VMA dovežen kamionom s ratišta?

– Da, Gorana K. ja ne znam ali sam upoznao tog doktora mladog na VMA, koji mi je rekao da on nije heroj jer nije poginuo od razmene vatre na ratištu (nego od „infraktusa“ zbog straha koji je tamo doživeo prim. A.Ć.) . To što je taj doktor rekao me je užasno izbezumilo i povredilo naravno. To jeste potresna pesma i točna. Ja sam zbog toga napisao i onu „Neću protiv druga svoga“ koju sam pjevao.

To je jedna od prvih antiratnih pesama.

– Napisao sam je kao poruku mladim ljudima da ne idu u rat. To je poziv na dezerterstvo jer je strašna bila tadašnja mobilizacija. Ona nije pozivala da braniš svoju zemlju, nego je to bila mobilizacija da se u ime neke političke ideje napada tuđi teritorij. To je ista stvar kao što je Bertold Breht pisao: Moj brat je pilot bio. Pismo mu jednom dođe. On uze vojnički sanduk svoj i naprijed ka jugu pođe. Moj brat osvajač bješe. Prostora sad našem narodu treba. A osvojiti zemlju i nebo je naš vekovni san. Moj brat osvoji prostor… Leži u Kvaderama masivu dug je metar i osamdeset i dubok metar i po. To je bila moja poruka mladim ljudima koji su zatečeni na redovnoj vojnoj obuci! I koji su zadržani da ratuju u ratu koji mnogi od njih nisu željeli, a mnogi od njih poginuli zbog toga kao i taj Goran K. kome sam posvetio pesmu. Poginuli po nalogu nekih užasnih političkih moćnika.

Tu ste pesmu otpevali sa Svetlanom Cecom Ražnatović rođenom Veličković. Tad je bila Veličković. Kako gledate na njen put koji je kasnije otišao u potpuno drugačijem smeru?

– Uopšte ne razmišljam o njoj. Tad je bila jedna djevojčica koja je imala 17 godina i pjevala je fantastično. Došla je s mamom i tatom na snimanje. Meni je trebao jedan glas prateći i ona je rekla „ja ću pjevati“. Posle, kad je završila film ne znam šta je sa njom bilo. Nikad je poslije toga nisam vidjeo u životu. Postala je Arkanova žena ili neko drugi . To me se ništa ne tiče.

Komentarisali ste već političko nadmetanje Hilari i Trampa i šta znači njegova pobeda, a šta mislite zašto ovaj Sanders kao levičar nije uspeo?

– Nije uspeo zato što za tako nešto u Americi nije sazrelo vrijeme i neće možda nikad. Možda je to stvarno domet pameti ove civilizacije. Da ostane roblje. Oni koji su rođeni i označeni kao robovi da to ostanu. Možda je to u prirodi, te životinje, koja se zove čovjek.

Vi se bunite i ne mislite tako.

– Naravno da ne mislim. Ja želim ravnopravnost. Želim da ti nesretni ljudi proleteri, kojih je danas više nego ikada u svijetu i koji su nesretniji i siromašniji nego ikada prožive dostojanstven život. A, onda ti mozak stane kad ti isti proleteri više vole nacionalističke opijume negoli sreću svoje djece i svoje obitelji. I, to je ono porazno i strašno. E, tu onda počnem razmišljati o čovjeku kao mehanizmu i da je sveukupna energija čovječantsva takva kakva jeste. I, da će ona biti takva dok jednom vrijeme ne sazrije i kaže – e, sad je dosta. Kao što se sazrijevalo putem revolucije.

Znači, opet krv?

– Ne može drugačije. Jer, revolucija bez krvi nije revolucija. O čemu bi se pisale pjesme?

Onda lepše teme. Kako je prošao koncert u Novom Sadu?

– Uvijek je između mene i novosadske publike bilo neke posebne interakcije, neka vrsta zavođenja.

A Beograđani?

– Beograđani. To je već strast. (smeh) To je druga vrsta strasti.

Postoji li neki momenat između te dve tačke koncerta, njegovog početka i kraja da se dogodi trenutak nešto vas baš rastuži, razveseli, učini da odlutate. Eto, recimo, sinoć, da li se desilo tako nešto?

– Bilo je nešto smiješno. Ja sam na početku koncerta, uopšte ne znam zašto počeo akapela da pjevušim pred publikom i oni su svi krenuli zajedno sa mnom da pjevaju „Kako je dobro vidjeti te opet…“ (smeh)

Glumac ste pa se verovatno to ne primeti na vama, ali postoji li nešto što tokom koncerta ume da vas iznervira?

– Kad ja, zbog nekog razloga, jer loše čujem zaje..m ritam. U stvari sam se prije znao zbog toga iznervirati i tu me naročito nervirao moj sin Danilo. Zato što je on pravi muzičar i oseti najmanju grešku, ako ja zakasnim u ritmu, desetinku sekunde i onda on to meni govori. I, dodatno me puni. Dok mu jedanput nije predočeno: „Shut up Beba! Ti ga pratiš i ima da ga pratiš ako se zabuni. On vodi pjesmu. Možda namjerno hoće tako“. Poslije toga sam dobio krila. Prije sam strijepio hoću li pravi ritam pogoditi. A. onda sam shvatio da je sve u mojim rukama i da oni trebaju svirati kako ja pjevam.

Rekli ste danas da ste želeli da upišete književnost ali mora biti da vam je bez obzira na to gluma u pisanju pomogla. Govorili ste uđu poeziju kao svoju. Slažete li se sa tim?

– Slažem se s tim u smislu ritma pisanja poezije i proze. Pomaže vam taj ritam kojim ste čitali i otkrivali neku poeziju. S tim što nije to sada samo osobina glumaca iako je njima lakše. To je osobina i pisaca. Jeste li primjetili kako pjesnici neprirodno čitaju svoju poeziju kada je čitaju za nas obične gledaoce i slušaoce. E, oni imitiraju, taj ritam kojim pišu. Recimo, Dragutin Tadijanović je imao dubok glas i svi su voleli kako on recitira. Ovako je recitirao svoju pesmu „Dugo u noć“ (imitira dočaravajući patetičan prizvuk koji ima ova pesma kada ju je izvodio njen autor, a zatim demonstrira kako ona zvuči u interpretaciji glumca)… Razumiješ? Pjesnici govore poeziju kako pišu.

Vama se posrećilo da možete i jedno i drugo.

– To, da. O tom se radi. Iako i ja u stvari loše govorim svoju poeziju (ahahahaha ha) Ne zato što je toliko lošija poezija od ovih velikih pjesnika koje govorim nego posvako te nešta, onako duboko lično potakne . Kao kada govorim „Do poslednjeg daha“ ili „Prijatelj ga kaže više ne poznaje“.

Ovde stei zahvaljujući Pokretu „Novi optimizam“. Mogu li ovakve inicijative da pomognu svetu da bude bolji?

– Ja mislim da je svaki pokušaj da se svet napravi boljim bez obzira na to kako se zove prava stvar. Ja to činim cijeli svoj život, Samo riječ „novi“ u nazivu je u neku ruku ispravno, a u neku malo zastrašujuće. Zato što to znači da je već jednom bio optimizam koji se sunovratio. Svaka riječ novi optimizam je garancija, da se misli na nešto drugačije od onog starog optimizma. A, naši ljudi su ponekad zlopamtila u tom smislu. Što se tiče politike. I, pamte. Tako su mnogi razočarani. Prema mom mišljenju u samom naslovu i objašnjavanju pokreta bi trebalo biti nešto što se zove Pokret. Jednostavna riječ, bez ikakvih „e sad smo mi bolji od nekoga“. Ne! Pokret kao poziv na neumitnu akciju. To je ono što treba Srbiji – Pokret, idemo! Dignite svi ruke, svi se upeti činiti boljim ovaj naš život. Za mene je to neki mogući izlaz iz teške situacije u kojoj se nalazi ova zemlja.

Meni dovoljno

„Ja sam već mnogo pogrešio ali sam morao to učiniti. Svjesno sam žrtvovao svoju poziciju omiljenog glumca svojim političkim stavom koji su bili protiv mnogih politika u ovoj zemlji. Morao sam to učiniti i vjerojatno bih tako ponovo postupio, jer ipak na koncu da postoji samo petoro ljudi na svijetu koji će mi stisnuti ruku i reći „ja isto tako mislim“- meni dovoljno, a znam da ih ima mnogo više koji slično razmišljaju. Prvenstveno u smislu mirnog riješavanja svih problema u odnosu na drugačije ljude, drugačije prirode, drugačije pokrete, drugačije religije, drugčije odgoje.“ , kazao je, između ostalog, u razgovoru za Danas Rade Šerbedžija.

Strogi Basara

Kako je Šerbedžija ranije u nekoliko telefonskih razgovora istakao da u Danasu mnogo voli da čita Basaru upitan šta mu se kod njega sviđa odgovorio je: „Sviđa mi se kako je pametan pisac, zaje.n, strog, nepomirljiv, kako je oštar, kako je kritičan i kako je zajebant.

Prvo krompir

„Ovo je odlično!“ dvaput je ponovio Rade Šerbedžija posle ručka u Pomodoru. Izabrao je paradjz čorbu, meso, krompir, crno vino. A, onda je pitao: „Znate li kako se za stolom prepoznaje Ličanin ? Tako što, ma šta da je u tanjuru prvo nabode krompir.“ kazao je i potvrdio tu tezu precizno zabadajući viljušku prvo u prilog , tj, krompir.